Nije da san lina, ali taman kad se uvatin ozbiljnog posla nešto me zajebe!
Nije kriv ni onaj meteovenerolog, ni eminentni književni kritičar, ni adezeovac šta je uteka, ni babini geni kameni, čak ni vi koji me zajebavate umisto da mi pružate podršku u mojim umjetničkim nastojanjima.
Ja eto, umisto da se drogiram, da kraden, da se kurvan, lipo i pošteno pokušavan napisat kratku ljubavnu priču. Nisan ni imala ozbiljnih književnih ambicija, ali jednostavno me ne ide ni ovo minimalno prduckanje.
Uistinu san pokušala oslikat na papiru nešto osjećajno i lipo, nešto jako...
Ali ne ide, za kurac i nova tipkovnica i nekijska olovka ispod kušina.
Ja san kriva. Ja i nitko drugi.
Teško je bit umjetnik, teško je radit intelektualni posal.
Kad kopaš, vidiš rupu koju si iskopa, ako se prije nisi strmopizdija u istu. A kad prduckaš, iza tebe uistinu ne ostaje ništa. O kako li je teško prduckat sa stilom, sa radnjom i pred karakternim likovima...
Vi bi me bar tribali razumit, vi koji imate ista nastojanja za samoispunjenjem, potrebe za uzvišenim stvaranjem, znate ona piramida kruva i masla.
Znan: U idućen postu poezija bez rime.
Post je objavljen 25.11.2008. u 20:20 sati.