Pregled posta

Mail Bogu

Stranstvovanje je nepovratno napuštanje svega u našem zavičaju što se suprotstavlja našoj težnji da dostignemo cilj pobožnosti. To je skromno ponašanje, skrivena mudrost, pamet koja ne trubi o sebi, sakriven život, nevidljiv cilj, nemo razmišljanje, skromnost u prohtevima, žudnja za mučenjem, podloga bogočežnjivosti, obilje ljubavi, poricanje taštine, dubina ćutanja.

— Jovan Lestvičnik, Lestvica, Pouka III.

Stranstvovanje je nastalo kao posledica hodočašća, prilikom dalekih putovanja ka svetim mestima. Podvig stranstvovanja je podrazumevao odricanje od svih udobnosti i svih načina sticanja materijalnih dobara, kao i prihvatanje siromaštva. Stranstvovanjem se čovek uči da ne prianja za svet, zato se kaže da je "stranstvovanje majka bespristrašća". Čovek je dobrovoljno postajao siromašan sledeći Hristove zapovesti: nije ni sejao ni žnjeo već se u potpunosti prepuštao Božijoj volji.

Stranstvovanje je odvajanje od svega da bi se misli načinile nerazdvojnim od Boga.

— Jovan Lestvičnik, Lestvica, Pouka III

Stranstvovanje je religijska praksa odlaženja u tuđinu i napuštanja svega poznatog (prijatelja, porodice, zavičaja). Sreće se u pravoslavnom hrišćanstvu i u mnogim drugim religijama.
Odvajanje od bližnjih se ne vrši iz mržnje, nego radi izbegavanja štete koju bismo s njima mogli pretrpeti. Ko se po odricanju od sveta i dalje sreće sa svetovnim ljudima, ili živi u njihovoj blizini, prlja svoje srce misleći na njih.

Overlook možemo da prevedemo i kao tihovanje.
Šta je sad tihovanje?
Tihovanje je okretanje pažnje unutrašnjem svetu, da bi se dosegnulo Carstvo nebesko, odnosno stanje blažene i čiste svesti i postojanja koje je skriveno duboko u nama. Zasniva se na rečima Jevanđelja: „Carstvo je Božije unutra u vama“ (Luka 17,21).

Naše Carstvo nije od ovoga Sveta i zato mi na njemu nemoš da se smirimo; odatle Seobe.
Sve da ceo Svet nastanimo, i opet ne bismo bili pri sebi, jer naša je iskonska otadžbina - vasiona!
Jer, mada Šantić kaže:

I svuda gde je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.

ipak je Zemlja "ostrvo smrti", a svaki čovek je zalogaj, koji na kraju krajeva proguta nenasita smrt, "vsejadica smert", kako kaže prepodobni Justin Ćelijski. "Neka kosmička zavera postoji protiv naše planete, jer se nigde u vasioni ne umire osim na zemlji."
Stoga, kao što kaže Milutin Bojić u svojoj pesmi 'Sejači':

I Vaseljena njiva naša posta
Za seme časti - koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.



Pesma "Sejači" antologijska je i programatska pesma; govori o nama, što smo bili i kuda idemo, i šta će tamo da radimo. Pročitajmo je zajedno:

Sejači

Milutin Bojić

Ko lutalice koje kletve prate,
S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kroz vekove smo krv neštedno lili:
Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.

I još se redom naše kosti seju
Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.

A vatre drevne, zgašene i sive,
Uzdahom šilju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I ko Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.

I Vaseljena njiva naša posta
Za seme časti - koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.

Ko lutalice koje patnje prate,
S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Spremni smo groblja da sejemo nova.