– I kak on to misli? – zapitao me je Štef od boce odmičući bocu s usana.
– Tko to on?
– Zar on ne sluša samoga sebe?
– Kak to misliš? – zapitao ga je Novi.
– Kak? Ovak: prije neki mjesec rekao je da nećemo osjetiti krizu, a sad se čudi što nismo na krizu spremni. A kak bumo bili kad je rekel da je ne bu. To je kao da se čudi što nismo spremni na obranu od vanzemaljaca, a svi tvrde da oni ne postoje.
– Ali kriza nije vanzemaljac! – oglasila se Marija od kontejnera.
– To ja znam, al ON izgleda da ne zna. I ajd, to da je mislio da ne bu krize, pa se zeznul i kriza jest. Svakom se može desiti pogreška. Al dvaput?
Svi smo upitnim pogledom pogledali Štefa od boce.
– Kak to misliš dvaput? – zapitao sam ga.
– Kak on misli da vi umirovljenici s mirovinom dostojnom za život umirovljenika budete štedljiviji nego kaj to jeste?
Zamislili smo se.
– Teško – izustio sam poluteško.
– Nemoguće – složio se Novi.
– Nikak – usuglasila se i Marija od kontejnera.
– I nije to sve! – Štef od boce podignuo je kažiprst u visini sljepoočnice. – I još vam je uskratil Božić!
– Božić? – zapitali smo se svi (osim Štefa od boce, koji je to i postavio, pa objasnio):
– Prvo je obećao božićnicu za umirovljenike, a onda ih uskratio: kao u onoj poslovici: dao Bog da imao, pa onda nemao.
Osjetio sam kako mi raste adrenalin.
– A on bu, kak i ti njegovi imal pravi Božić! – Marija od kontejnera i zažalno me pogledala.
– I Božićnice će si međusobno dijeliti – zafrknuo je nosom Novi.
– Bit će ko sušta suprotnost Ro(d)bina Hooda: prikratit će sirotinji kak bi nagradil svoje obitelji dvjesto.
– I to mi je Lijepa naša!
– E, što ćeš? – slegnuo je ramenima Štef od boce. – Svi smo mi naši dok ima u flaši! – nagnuo je bocu usnama, primijetio da u njoj ništa nema i zakovitlavši bocom, bacio je u kontejner.
Gledajući kako boca leti, zorno smo shvatili kak više nismo svi naši…
Post je objavljen 19.11.2008. u 08:13 sati.