Marketing
mogu ja to...mogu li? mogu.
Dan 3. Ne pušim već tri dana. I mislim da ja to mogu. Evo, stvarno mogu.
Ovih dana sam imala jedan od onih trenutaka promišljanja o životu i slično… zadnjih 6 mjeseci razmišljam o tome da prestanem pušit, ali sve je uvijek ostajalo samo na razmišljanju. Ili, eventualno ako odlučim prestati, ne pušim par sati pa me uhvati želja za cigaretom i onda zapalim. Ali, ovaj put je drugačije…znam da jest. Ovaj put je to za stvarno.
Dakle, ja pušim (pušila sam!) već kojih 4-5 godina. Počela sam s početkom faksa, prvo pomalo, onako uz kavu…a onda je to postala navika, pa ispitni rokovi, i nije mi pretjerano smetalo. Istina, novac koji se daje za cigarete sam oduvijek smatrala novac koji je uzalud potrošen, ali kad cigarete nisu besplatne! Čak i to što se cijena svako malo dizala za kunu –dvije nije pretjerano smetalo. Za cigarete se uvijek ima. Pogotovo ako se odlučiš za novinarsku struku. Nekako mi se čini da novinari puše najviše. Stanka na poslu se jedva čeka da odeš na čik pauzu, jer na čik pauzama ionako padaju najbolje priče.
U srednjoj recimo nisam pušila, jer se to tada smatralo da ako pušiš, nekako si više faca – a to mi se iskreno gadilo. Tako, moglo bi se reći da sam počela pušit kad više nikome ništa ne moraš dokazivati. Smiješno, zar ne? Uvijek svojoj mlađoj sestri govorim da ako baš mora pušit, neka puši kad ode na faks a ne u srednjoj. Prvi razlog je jer je premlada i jer se još razvija, drugi razlog je da malo uživaš u cigaretama tad, nego je to iz čiste preserancije.
Doduše, moj pokojni kolega iz razreda, Pusa, je pušio od 7. razreda tako da mu je u srednjoj to bila životna potreba. To nije bila preserancija. Btw, Pusa nije umro od cigareta a pušio je kao Turčin. Umro je nažalost na skroz banalan i apsurdan način – automobilska.
Na moju odluku da prestanem pušit svakako nije utjecao ni dragi nam ministar Milinović koji očito ima neke manire djeteta. Sad malo povlači participaciju, pa je vraća skuplju. To vam je dragi moji sveti HDZ. Ali, ugl, dakle nema veze sa skorim zabranama pušenja, ali će mi svakako to dobro doći u budućnosti. Moja odjeća kao buduće nepušačice neće smrdjeti od dima pušača.
Prije par dana sam ležala u mraku, nisam ponovno mogla zaspati i nekako mi je pala na pamet ta moja ovisnost. I samo onaj klik, ono pitanje…što meni to treba? Uvlačim i izvlačim dim. U zadnje vrijeme mi se ni ne sviđa. Ne leže mi. A, ipak, uredno kupujem kutiju za kutijom svaki dan. Rekoh sebi, dovoljno si jaka da ne robuješ ovisnosti! I za sad to stoji. To jutro kad sam odlazila na posao (još sam na praksi, ali ako sve bude ok počinjem za pravo za tjedan ;)) nisam kupila cigarete. Na pauzi sam otišla na kavu, isto bez cigarete. I nije mi posebno ni falila. Navečer sam izašla vanka, isto bez cigarete, makar je Marija bezobrazno pušila pokraj mene ;)…ali, ono što želim reći da zbilja nije tako teško! Mislim da čak ne trebam ni flastere, ni nikorette. Sve je u glavi. Svaki put kad mi padne na pamet da uzmem cigaretu, pojedem kiseli krastavac. Ne volim kisele krastavce, ali iz dana u dan sve su mi bolji…
Ne osjećam neke drastične promjene otkako ne pušim, ne jedem nešto više, samo mi frendice kažu da sam iskrenija i da imam te napade neugodne iskrenosti kad sam živčanija. Nisam to primijetila, ali to je stvar subjektivnosti. Tako da… ne pitajte me ovih dana što mislim o nečemu što ste obukli, vjerojatno ću biti brutalno iskrena… ;)
Eto, ne pušim više! Bar ne cigarete ;) Držite fige!
Post je objavljen 16.11.2008. u 12:59 sati.