Prethodni post me podsjetio na moj porod.
E to je bilo jedno odvratno iskustvo. Produkt svega je divan, ali taj dan je čisti horor koji nikad neću izbrisat iz glave. Poslužio mi je da plašim sve svoje trudne prijateljice i one koje to još tek čeka. (Bar neka korist). Radim to još i danas, pa evo:
Bila je zima. Veljača. (ne jelena). Ja sam morala zadnjih mjesec, dva mirovat jer se činilo da će ovaj moj iskočit prije van. Trebala sam i duže, ali nisam baš slušala što mi je dr. govorio.
(slušajte što vam dr.govori)
Imala sam još 17 dana do termina. Bilo je oko pol noći i krećem leć. MM je zaspo ko top jer je taj dan radio do 9 navečer (od jutra). Sjedam na krevet kad osjetim jedan lepi topli mlaz kak curi niz bedra. Pogledam. Krv!! Ajme! Aaaaaaaaaaaaaaaa jebemu diž se, jebote, jebote, šta ću? Vidi ovo!!!! Panika, uglavnom.
Trpamo se u auto i pravac Petrova. Ja odem gore. MM ostane čekat dole.
Brzo pregled.
Doktorka kaže: AU! (nije to lepo čut od doktora). Dalje kaže sestri – ništa klistir (hura!); stavljajte je odmah u rađaonu (to nije bilo hura). I onda se krene sa sestrom nešto došaptavat. A ja si mislim – alo, tu sam. Što mi je? Oće mi neko reć. Niš.
U rađaoni.
Dolazi MM. Pustili ga gore. I rekoh ajd da to riješimo i super. Bilo je oko 1h u noći.
Međutim, ovaj neće van. Vodenjak se drži cijeli koda mu je to baš sad cilj. Doktor dolazi kod mene svako tolko i provjerava dišemo li svi – dete, muž i ja. Sve OK. I dalje nemam pojma kaj se događa – zašto krv? Trudovi onak laganini šoraju svako tolko. Ja jaučem potiho, iz neke pristojnosti lude, MM me tješi. I tako cijelu noć.
MM tu i tamo kljucne jer nemre više držat oči otvorene.
Oko 6 dolazi dr i kaže – budemo čekali jutarnju smjenu pa će oni vidit za dalje. Jebemti! Da li da napomenem kako me to baš razveselilo. NOT!
OK. Dolazi jutarnja smjena.
Dr (neki drugi iz jutarnje smjene) kaže ajmo probušit taj vodenjak. Uzima iglu i zoom! MM, idiot, gleda kak to ovaj radi (iz moje perspektive; dakle kraj moje glave, fala Bogu). Kad je to obavio (i to boli) pogledam MM-a, on pobijelio. Nailazi sestra i on joj viče – može čaša vode? Veli ona – a ne, ne, ne smije ona ništa piti. MM će na to– nije za nju neg za mene.
E nakon toga doznajem kaj su to ustvari trudovi. Jebemti! Kako to govno boli. Kako mi se sad već debelo spavalo, malo sam se gubila te sam sanjala između trudova. To vam daje nekih 2-3 minute sna. Ali ja sam sanjala puno i svašta. U jednom trenu me MM pito – koji zgodni konobar!?? Očito sam i pričala svašta. Ne sjećam se.
Uglavnom, to je trajalo do 11:23 kad smo ovog više iščupali van. Sam čin poroda je pis of kejk naspram vražjih trudova. Iako je bio bomba od 4 kila i 53cm.
Ne sjećam se kad su mi ga stavili na prsa, ali jesu jer je MM to posliko pa imam dokaz. Nisam više mogla baš funkcionirat.
Ali ima još.
Dr nije uspio izvuć posteljicu. E, sad to treba ić izvadit i lupit me pod narkozu. Voze me na kolicima u drugu sobu.
Jedna digresija:
Frendica mi reče – čuj ovi u Petrovoj kad te šivaju znaju ti roknut lokalnu i onda se odma uvate igle i konca dok droga nije počela djelovat pa boli za popizdit. Reci im nek sačekaju malo.
Tako ja ležim skroz omamljena na tom krevetu/kolicima i kažem sestri (važno je napomenuti da se toga uopće ne sjećam i da mi je to MM ispričo 7 dana kasnije) – oprostite (s podignutim kažiprstom ko pijanac kad traži još jednu rundu), ako možete pričekat da mi injekcija počne djelovat prije neg kaj ćete šivat. BLEKAUT!
Post je objavljen 10.11.2008. u 13:10 sati.