znan kako je moguće da nešto u tren oka krene nizbrdo...i iako znan, svaki put nezaustavljivo krenen prema dnu, i tako tresnen guzicon o pod da mi odzvoni od guzice do glave...
i onda se opet dižen prema gori i ni mi jasno zašto san pala...
kako su me crne misli savladale? ko da je neko preslikaja sliku današnjih sivih, olovnih oblaka u moju psihu...u moje biće, i ono je počelo kišiti...teško i sporo, pokušavajući obrnuti proces, al ne idje...kad jednon krene, mora izaći...
i onda jednostavno stane..
stop...
pogled u prazno
glava lakša
misli bistrije,
a srce umireno...
mrak je paja, oblaci se više ne vidu iako su tu..
volila bi manje suosjećati i više misliti na sebe..
na to kako je bolje da se ne obaziren na nečije loše psihofizičko stanje, nego da jednostavno zamislin da je dobro, da je super...
od toga bi imaja puno više koristi nego da ja pojačavan njegovu tugu i bol..
da je duplan i pojačavan..
al na momenat se osjetin bespomoćno i zato poklenen
i suosjećan, al na krivi način...
a bolje je da uzmen knjigu i pokušan shvatiti kako se definira pravo građenja, koje ja koristi iman da to znan i položin taj ispit..
sad mi je lakše..iako ovo izgleda ko da je neko nabacija hrpu nepovezanin misli na papir, meni je lakše...
moć se vraća u misli, putuje kroz tilo i ispunja me...
ponovo...
PS
Post je objavljen 05.11.2008. u 18:03 sati.