Nedavno mi je, dok sam kao i obično promišljao svijet i doba u kojima sam se zatekao, palo na um kako je samo pitanje vremena kad će nam netko s naslovnica novina, u stilu Zar j o š niste probali?!?, ponuditi da pojedemo, s oproštenjem, malo dreka iliti govna. Malčice sam se poigravao tom usputnom mišlju, domišljajući se u kakvom bi se obliku ta ponuda mogla pojaviti, možda nešto kao drekrekeri ili margovno. Pa sam na sve zaboravio.
Sve dok mi neki dan učenici nisu veselo pod nos tutnuli one-dnevne-novinice-o-kojima-znate-što-mislim. I stvarno, moja se zla slutnja ostvarila u tolikoj mjeri i tako brzo da sam bio pomalo osupnut.
Kava od dreka.
U rubrici lifestyle.
Nik Ororsi predstavio je u srijedu u Zagrebu najskuplju kavu na svijetu, Kopi Luwak. Prezentacija je bila u Elli’s Caffeu. To je šesti kafić u svijetu koji nudi takvu kavu. Šalica stoji od 250 do 550 kuna, no u zagrebačkom lokalu svojim je gostima za probu nude besplatno. Kopi Luwak posebna je jer ju proizvode od izmeta azijske divlje mačke Luwak. Ona jede samo pomno probrana i dovoljno zrela zrnca kave. Prije nego što ih izbaci iz tijela, enzimi u sustavu za probavu razgrađuju zrnca, koja tako gube gorčinu. Posebno obučeni tragači potom na plantaži i u džungli sakupljaju životinjski izmet i peru ga, a nakon toga prže očišćena zrnca. Ove životinje inače žive na plantažama i u džunglama širom jugoistočne Azije. U posljednje vrijeme proizvođači ih drže u zatočeništvu kako bi proizveli što više ovog napitka. David Cooper, koji je osmislio ovu posebnu kavu, kaže da zrna ručno prže 12 minuta kako bi dostigla savršen okus za kavu ili cappucino.
Na godinu ovako proizvedu oko 450 kilograma kave Kopi Luwak. Kilogram te kave u SAD-u stoji oko 5700 kuna.
Dakle, izvjesni gospodin Nik Ororsi naveo je odabranu zagrebačku publiku koja se, ono, fakat razumije u lajfstajl da popije kavu koja se pravi od zrna što ga – nazovimo stvari pravim imenom – pokenjaju divlje mačke. To ja zovem vrhuncem marketinškog umijeća. No, čudan ti je animao (moderni) čovjek, danas zapravo već postoji jedan sloj ljudi koji će i drek pojesti ako je lijepo upakiran. Da stvar bude (tragi)komičnija, za šalicu će boljestojeći Zagrepčani (a sutra i ostali imućniji Hrvati diljem zemlje, blago im se), platiti „od 250 do 550 kuna“ (pitam se na što se odnosi pozamašna razlika u cijeni, radi li se možda o tome da se za 250 kuna dobije samo obična kava od dreka, a za 550 kuna kava od dreka s mačjom pišaćom – nastalom od mlijeka krava koje su jele ekološki tretiranu travu?). Kako bilo, prvi hrabri kušači popili su svoju prvu šalicu – kuća časti! – besplatno. Gušti su gušti.
Zamišljam dijalog distingviranih dobrodržećih zagrebačkih gospođa dok čekaju na red u frizeraju kod Kincla:
»Stara, kaj si bila neki dan u Elli’s caffeu?«
»Ne, kaj je bilo? Opet nekaj novoga?«
»Jooj, nekaj famooozno! Bil ti je neki strašno zgodan gospon koji nam je prezentiral fe-no-me-nal-nu novu kavu.«
»Daaa?«
»Je, ono, stvarno nekaj posebnoga. To ti je kava sa Sumatre kaj ju crnci peku od specijalnih zrna koje ti, ne buš verovala, pokakaju divlje mačke.«
»Nemoj mi reći?!«
»Je, baš tak. Ali znaš kol’ko je šalica? Od 250 do 550 kuna! Ni ti to za sirotinju, stara moja.«
»Joooj, to moram pod hitno probati. Kaj idemo odmah posle frizeraja?«
»Može, stara. Ti častiš!«
Uglavnom, pitali su me đaci što mislim. A što sam im mogao reći? Zgražati se? Reći kako sam šokiran? Nisam odgovorio ništa, nastavio sam, …o čemu ono? Ah, da, „obrađivali“ smo Šenoinu pjesmu Budi svoj.
Post je objavljen 03.11.2008. u 21:14 sati.