Događalo mi se da ujutro ostanen bez muža, a jednom mi se dogodilo da san ostala i bez... ma neću reć. Nikad mi se dosad nije dogodilo da ostanem bez dlaka i dlačica.
U srednjoj nije bilo lako, morala san se brijat svako jutro, a kako smo volili koji put zapit se i prispavat na plaži, ujutro bi se dogodilo da nije bilo blizu kosilice i tako... Malo bi me zajebavali, pa bi prošlo.
Kasnije sam se obrazovala i doznala za depilaciju, pa bi se i po dva tjedna znala opustit.
Pa san uspila nać i pravoga momka.
Bija je zgodan, pametan, vridan, visok, karakterno prihvatljiv, dobar u duši, fin, inteligentan, obrazovan, sa smislom za zajebanciju, i je, ima je nekretninu. Nije pljuca po podu, nije kopa nos, nije prdija bez najave i nije sra po wc školjki. Ma, čini mi se da nije sra nikad i nigdi.
Sve je bilo najs, dok mi se jednoga dana nije učinilo da se zagleda u onoga maloga Grubnića na televiziji. Bilo je tu i nekih dvoumica, ali nakon šta san pustila brke, sve je opet bilo po starome.
Taman san se priviknila na svoj novi ukras lica. Slagao mi se sa bojom dlaka na nogama. Stoposto mi ga je iščupkala ona ljubomorna usidjelica sa osmoga kata. E, sad stvarno ne vidin ni šumu ni stablo.
Post je objavljen 03.11.2008. u 20:51 sati.