Po prvi puta ovo nije post o ljubavi. Dobro bit će u jednom trenutku nešto rečeno, ali zanemarimo sada to.
Imam jedan problem. Ali ovo nije jedan od onih glupih problema (ne kažem ja da su sada svi problemi glupi i beznačajni, ali ovo stvarno ne razumijem). Naime, stalno imam jebeni filing da nigdje ne pripadam. Mislim na to da se osjećam užasno isključeno i usamljeno. Pričam o frendovima.
Ne znam, al u zadnje vrijeme svi, ali baš svi, me užasno živciraju u tolikoj mjeri da ja to više ne mogu podnijeti. Ljudi s kojima se viđam svaki dan, ljudi koji me znaju i ljudi s kojima izlazim i idem u školu. Sve je neka jebena monotonija i sve me kod njih živcira. Ne mogu to trenutno objasniti. Npr. jedan dan bila sam na kavi i jedna osoba je počela pričati za neki tulum ili tako nešto. Sa mnom za stolom su sjedile 3 osobe. Ova osoba koja je to pričala, pričala je tako tiho da su je samo ove 2 osobe čule. Onda su počeli pričat u nekim šiframa ili o ko zna čemu, ali tako da nitko ne skuži o čem se radi. Mislim stvarno nije ok od njih da se tako jebeno ponašaju! Ne, nije meni krivo kaj me nisu pozvali, nije meni to bed. Bed mi je to kaj oni nisu ni htijeli meni reć za bilo što o tome. I da su mi rekli: ''Čuj, imamo ovo i ono. Sry, al nisi pozvana'' ili bilo kaj na taj način, sve bi bilo ok. Rekla bi ok, nema beda i to bi bilo to. Ne, stvarno ne znam kaj da kažem. Ovo nije jedini slučaj, ima ih kolko ti srce želi. Ali imam osjećaj da sam odbačena, tj. izdvojena iz ''ekipe''. Svi su dobri prema meni kada im nešto treba, ali čim ja želim pričat s njima, ili ne daj bože! izać s njima, onda su totalno druge osobe. A ovi ostali...Ne znam. oni su mi predobri i sve super, ali kada je stalno sve isto. Nema ničeg novog, nikakve nove zajebancije. Mogu točno predvidjeti svaku sljedeću situaciju. Muka mi je i od same pomisli na to.
Jeste li ikad imali filing kao da ne pripadate nekud, kao da uopće ne pripadate svom gradu?? Jebeni osjećaj, da je sve isto i da je svima svejedno. Jedino kaj me trenutno drži je moja ljubav. Ne možeš ni shvatiti koliko mi je drago što te imam! =(
Zašto su ljudi takvi, nikad vjerojatno neću znat. Kolko sam stvari učinila za njih, da njima bude bolje. Iako sam ja možda ostala bez love, cigareta, pive ili nečijeg povjerenja, uvijek sam im pomagala. I onda kad treba i onda kada ne treba. Uvijek sam se držala onog: ''Dečki dolaze i odlaze, a frendovi su vječni''. Sada više ni sama ne znam što znači sama riječ ''frend''! Ne mogu ja nikog natjerat da mu budem draga i da me voli. Niti ja to tražim od nekog. Ali daj bar nek budu iskreni prema meni. Nemam općenito neko visoko mišljenje o sebi, ali mislim da to zaslužujem!
Znam, neki će reć:''Pa nađi si novo društvo'' ili ''Ma vidjet češ, sve će to proć'' i bez uvrede, ali pun mi je kurac takvih savjeta. Jer nije si jednostavno naći nekog s kim češ se stvarno povezati, a kada ću se još moć zajebavati sa društvom nego sada, pa ne želim da prođu, meni, najljepše godine života!!!
Ogovaranja, zapostavljanja, odjebavanja, muljanja i gluposti mi je stvarno dosta. Ja to psihički više ne mogu podnijeti!!!! Stvarno ne mogu. Nemojte mi molim vas reć da pričam gluposti, jer stvarno mi samo malo fali da puknem! Sada, kad sam doma išla stala sam se nasred ceste (budući da ja živim u pripizdini, a već je bilo pol 11, auti ne voze često) i samo sam tako stajala i razmišljala sam si dal bi kome od svojih ''frendova'' iskreno falila da me nema. Dal bi se uopće netko sjetio što sam se napravila za njih. Trpila sam i uvrede i batine za njih i sada mi je stvarno dosta!! Što se tiče rečenice prije, ne želim se ubiti il nekaj tak. Jednostavno čovjeku ponekad treba nešto da se malo zamisli. Tako sam se i ja sada malo zamislila, nad samom sobom. Više se ne sjećam za što živim. Ne sjećam se onog vremena kada i nisam i jesam imala frendova, jer me bolio kurac! Svi smo se dobro slagali i zajebavali. Više ne znam o čemu da razmišljam. Jebeno ne znam tko sam.
Kako mrzim ovakve posteve! Oprostite kaj ste morali čitati ove pizdarije...
Post je objavljen 31.10.2008. u 23:33 sati.