Vrijeme je za novi post. Mislim da je sad stvarno krajnji trenutak. Pa onda, eto me.
Dugo najavljivani i sa neopisivim uzbuđenjem iščekivani post Mišina poremećenog uma je na vidiku!!! Upravo ulazi u Vaš um s namjerom da Vam pobudi nebrojena pitanja.
Aha, tako dakle, niste ga željno iščekivali, nije ni najavljivan, pa da. Nisam nikom ni pričo nikad za svoj blog. Mal sam ga zapostavio. Il, kak bi rekli mi odavde, fakat sam ga zapostavioJ Živcira me ta riječ, al dobro, nema veze. Bole me leđa. Imam 50 kuna na iksici. Prijatelju iz Darovara, kolega sa faksa, zove se Marko, tj, mi ga zovemo Marko, on sebe ne zove nikak, tj, zove se Ja, il si možda govori Mi, ono, iz poštovanja prema samom sebi, il si kaže mi jer je podvojena ličnost, il, joj, zapetljo sam se. Sad mi se neda vraćat nazad i stavljat navodnike kod Ja, Mi i mi, pa bi ovo gore trebalo izgledati ovako nekako, „Ja“, „Mi“ i „mi“. Dobro, neda mise sad ni pisat šta je dalje ono išlo, između „Ja“ i „Mi“ i dalje do „mi“. E, al fakat sam se zapetljo. O čemu sam ono pričo? Napišite mi dole ak se sjećate o čemu ili o komu sam krenuo pričati? Mislim da se nećete baš sjećati o čemu se radilo. No dobro, sad kad smo apsolvirali da sam zakompliciro stvar najviše moguće, možem da nastavim sa pričom. Marko je mulac posijo svoju iksicu odma drugi dan nakon što ju je dobio. Inače, ko i svi „domaši“ imo čovjek lepo 950 kn na iksici il kolko to već imamo mi iz doma. Jednom je jeo na nju, i, izgubio ju negdi. I sad mu je stigla nazad, napokon. Ima 930 kn. moramo to ispraznit do četvrtka. Razmišljo sam da ovo ne objavim do četvrtka da me slučajno neko nebi žico za njegovu iksicu J al objavit ću to danas. I tak, da, počeo je faks, to niko normalno nije svjestan da je počeo, pa sad ja vama moram to još i reć kak je počeo. Ma….. upiso sam matematiku. Normalno, i to niko od vas pet šest što čita ovo kad se objavi nije znao pa sad vam moram reć. Dobro to tamo. Lepo znaš kako. Ima ženski, ima sve. Ide se u grad. Al, malo me trta, ili po književno, malo me strah, ili, po naški, nekad mi dođe da se userem kad vidim kakva sve sranja radimo, a još veći razlog za izazivanje odurnog i bolnog istovara mi je kad se sjetim da je ovo tek početak. Malo me je strah, to priznajem. Ono, možd nisam za to, možd je preteško i možd men nešt ne pukne u tu mutavu bundevu pa da onda sve to lepo se ne prođe. Ma…. San da neb bešt ne pukne u glavu. Da se to rješti. Mislim. Pretpostavljam. Il da pretpostavim suprotno pa da dođem do kontradikcije J no dobro. Vrijeme će pokazat svoje.
Već neko vrijeme sam pokušavo napisat post, probo sam jedno tri četir puta, al, uvijek stanu misli nakon petog šestog retka u Wordu. Al, sad me dobro ide, već sam dost daleko doguro. Prije nisam imo misao u koju bi se zapetljo, pa bi sve izgledalo onako, jadno, usiljeno. Sad vald nije tolko jadno. Ne znam.
Nevjerojatno je kako ja uvijek naletim na neke „bogomoljke“. Jednom, kad sam išo na faks, ćopi me neka ženturača. Veli ona men, kao, njoj je kćerka bolesna, ima ona kamenac na bubregu. Ja onak njoj, žao mi fakat, stvarno mi dođe za plakat, love bi ti dao, da imam svoje, al ovo je od staraca mojih, pa nemre da bude tvoje. Nisam joj to reko. Došlo mi da ovo sad nadrljam, možd sam to trebo u stihove stavti, al, neda mise stiskat enter tam di bi trebalo sad. Normalno, žena mi nije rekla sam da joj je dijete bolesno neg da će me i Bogo blagoslovit. Ja njoj, onak, ma…. Gospođo, pa neće mene niko blagoslovit. Onda je krenla srat o tome kako On vidi sve i tako to. Pa je onda sa nevjerojatnim zgražanjem konstatirala da sam ja ateista. Jaooo, nedo Bog većeg zla, hehe, nedo Bog. Da se razumijemo, nisam ja sad baš ateista, neg me sam čisto boli kurac šta se „tam gore“ dešava. Al dobro, da se vratim temi bogomoljke. Pričam ja onak njoj nešt, ona meni, pitam ju ja zač ona tu lovu za lijek skuplja na ulici, a ne negdi u CK-u il tak nešt. Normalno, preskočila je odgovorit. Il je odgovorila sam je ja nisam registriro. I pitam ja nju na kraju krajeva, a kolko vama gospođo novaca treba? Reče ona meni, sto kuna. Nisam to previše njoj komentiro, pa neću ni sad. Al, jasno je šta čovjek, ili ja, na to može reći. Ne živcira mene to što ona mene tražila lovu, i svi drugi takvi prosjaci, nervira me što djele te proklete „Bog te blagoslovio“ svud uokolo. Ma nabiijeem te na blagoslov!! Ko si ti da kažeš kog će to svemoćno i svevideće biće mazit a koga gazit? Jednom me je neki, tu kod Vjesnika, bila noć, tražio lovu za burek. Veja i ja smo tada bili na bureku, taman došli iz Slatine, pa bili gladni malo. Dao sam liku lovu. Pito me jel imam za burek da mu dam, dao sam mu deset kuna jedanaest kolko već bilo love sitne. Ošo je u pekaru, uzo burek.
Kupio sam teve karticu za laptop. To je ono škrbavo prkno što se uturi u USB priključak i onda moš vatat programe. Al, problem ti se stvori kad si u prizemlju petog paviljona SD Cvjetnog naselja, pa ti malo i zgrade one okolne smetaju, pa nemoš baš puno toga uvatit. Jel zna ko di bi se dalo nabavti pojačalo ono nekako za tu antenu?? Tob valjalo imat. I da ne zaboravim, i tad, kad sam išo prema Jarunu na stanicu, sa sjevera iliti od Getroa onog velikog šta li to već je, normalno da sam opet naletio na neke bogomoljke. Nudile su mi da se pridružim nekoj njiovoj sekti. Dale mi neki plastični letak sa travom i cvjećem, i sa smješkom na licu su me pitale bih li ja volio živjeti u ovakvom sretnom svijetu. Reko sam da nebih. Sad, kad se sjetim toga, trebo sam im reć da sam alergičan na pelud (što i jesam, imam nalaze J). Odma su promjenile izraz lica, odma su se šćućunjile.
Sad sam osto bez teksta. Više nemam nekih inspiracija, iliti ideja, iliti, niti vodilja za koje bih se uvatio. Mislim, imam ja, mogob ja svašt tu napisat, al nemog ja tolko tipkat. I neda mise, naravno. Opasno sam se približio drugoj stranici teksta u Wordu. Dobro, ima tu i ovih proreda između odlomaka i sve to, al, neam pojma. Nešt bih htio sad za kraj pametnog napisat, al stvarno nemam nič pametnog na pameti. Uh, kolko pametnih riječi jednoj rečeniciJ i da, oće li ovi smajlići bit kak se spada kad se kopiraju u „blog editor“? neam pojma, sad ću vidit kad to objavim, pa javim u komentarima. Mislim, vi to sigurno nećete primjetiti pa vam moram ja govoriti jesu li smajlići dobro ispali ili nisu.
Kao što rekoh, ovaj post je pobudio brojna pitanja po vašim piksarama sad. Kao na primjer: pa zar je ovaj Mišo stvarno tolko skreno s uma? Čovječe, šta je tebi, stvarno? i sl…. al, ko da to bitno. Možd ovih minuta dvije čitanja nisu bile baš tolka pušiona i gubljenje vremena…….
Dobro, jesu. A šta sad!! A nič. Napisat komentar, jebiga
Post je objavljen 28.10.2008. u 22:41 sati.