Ležim u krevetu. Nepomična. Hladno mi je. Oči su mi zatvorene i ne znam je li vani dan ili noć. Nije ni bitno. Ne zanima me. Više me ništa ne zanima otkad sam ga izgubila. Svog anđela. Otišao je zauvijek. I neće doći. Kad je odlazio rekao je: „Ne plači, naše je prošlo i nikad se neće vratiti, nikad više nećemo biti ono što smo nekad bili. Zaljubio sam se. Nisi ti kriva, oprosti. Napravila si sve za mene, ali nisam to cijenio. Sagradio sam zid oko sebe i nisam te pustio unutra. Možda jednostavno nisam želio. Svidjela si mi se prvog dana kad sam te vidio, ali iskoristio sam te da bih zadovoljio svoje potrebe. Ljubavi nikada nije bilo. Samo možda neke zaluđenosti i strasti. Žao mi je ako si se zaljubila, još bolje ako nisi, jer neznaš tko sam ja, upoznala si me onakvog kakvim sam se predstavljao. Upoznala si ono što sam ja htio da upoznaš. Oprosti.“
Nisam plakala. Samo sam ga zbunjeno i tupo gledala i nisam znala što bih mu rekla. Nisam se željela slomiti pred njim. Odglumila sam da mi je svejedno, pravila sam se da ga nikad nisam voljela i da mi nikad nije ništa značio... ali značio je. On je bio moj život, moj cijeli život. Ujutro sam ustajala zbog njega, disala sam zbog njega... Zbog njegovih tamnih očiju. Mislila sam i zbog njegovih iskrenih očiju. Zbog njegovih poljubaca koji su uznemiravali svaku stanicu mog tijela, zbog njegovih dodira koji su me navodili da zadrhtim, da mu se predam u potpunosti. A on me iznevjerio... Ta rana nikada neće nestati... Uvijek će ostati bolna, to će biti rana koju će samo on moći ponovno zacijeliti...
Post je objavljen 28.10.2008. u 14:30 sati.