Stvar"Frankie Teardrop"dueta Suicide sastavljena je od deset i po minuta zaista zastrasujuce industrijske buke,
neke vrste zvucnog ekvivalenta filma ERASERHEAD.Kao i film Davida Lyncha,pesma uspeva da naslika
sumornu,jednobojnu distopiju,ispunjenu kricima i udarcima od kojih vam se ledi krv u zilama,ali film,koliko se secam,nudi i poneki trenutak predaha,ili naznaku bizarne i deformirane nade,dok u"Frankie Teardrop"toga nema ni u tragovima.Evo ublazene i cenzurisane verzije price:Frankie radi dva posla,ali opet ne uspeva da sastavi kraj s krajem,i onda jedne veceri,u ocajanju,po povrtaku kuci,ubija zenu i decu,ubija sebe,i zavrsava u paklu.Kao sto cete i sami pretpostaviti,lagao bih kad bih tvrdio da mi je tih deset minuta proletelo kao jedan.Ako pesmu niste culi,a jos zelite da je cujete,preporucujem da za to odvojite posebno vece,pobrinete se da ne budete sami kod kuce(ako stavite slusalice,gotovo je sigurno da cete zavrsiti u bolnici),i javite da necete doci na posao sledeceg dana.S druge strane"Ain`t That Enough"sastava Teenage Fanclub je trominutni pop-vatromet u maniru Byrdsa,sa obiljem sunca,muzickih udica,harmonija i dobre volje.Vise mi se dopada pesma koju su napravili Teenage Funclub.
Naravno da je tako.Lakse je voleti jednu takvu pesmu.Ima lepu melodiju i sve sto uz to ide,a ja najvise volim pesme
sa lepim melodijama."Frankie Teardrop"je na vise nacina izuzetno muzicko delo,ali danas vise ne znam sta bih radio s takvom muzikom.Slusao sam je nekada,u dvadesetim godinama,kada je zivot bio drugaciji,ali sigurno je nisam cuo bar petnaest godina,i ne verujem da cu je ikada ponovo pustiti.(Nisam je pustio cak ni kada sam seo da ovo napisem.Nije bilo potrebe.Verujte mi,secanje je dovoljno zivo.)Ne zelim vise umetnost koja me prepada.
To je zanimljiv fenomen,to sto kriticari samo umetnicka dela koja su"na ivici","zastrasujuca"ili"opasna"tretiraju kao nesto vredno paznje.U danasnjim novinama izasao je intervju sa Toddom Solondzom,reziserom filma SRECA koji se bavi pedofilijom i pruza,kako u novinama pise"prodoran uvid u hipokriziju americke srednje klase"-uvid koji je meni,bojim se,sasvim promakao kada sam ga gledao.Onda je tu intervju sa sastavom po imenu British Sea Power.Momci koji psihoticno zure u foto-aparat konstatuju da"postoji toliko stvari koje mozemo raditi umesto pisanja i pevanja pesama".Nasao sam i clanak o filmu posvecenom Dzeku Trboseku,FROM HELL,pod naslovom
"Opasnost:zlo u akciji".A reperu pod imenom Bubba Sparxxx novinarka prigovara da njegova prica o"poreklu sa sela i nije narocito uzbudljiva,zar ne?"(Stvarno nije.Ali to je,rekao bih,problem sa vecinom tema za konverzaciju,
osim ako niste herojski jednostrani i spremni da sastavljate hvalospeve nacistima i teroristima svaki put kada izadjete na veceru.Konverzacija je,u nacelu,jedna od bezbednijih aktivnosti u kojima mozemo ucestvovati.)
Pretpostavljam da uzbudjenje i opasnost tako snazno privlace kriticare iz dva razloga.Prvi je taj sto kriticari moraju da citaju mnogo knjiga,gledaju mnogo filmova ili slusaju mnogo muzike,a ono sto dobijaju uglavnom je bledunjavo i neupadljivo,pa svako ko napravi plocu na kojoj se cuje motorna testera ili film koji se odvija unazad dvanaest sati stice,mozda razumljivo,pravo na pohvalu-obicno nezasluzenu,kao sto ce otkriti citaoci kritickih prikaza kada pokusaju da podele entuzijazam svojih prikazivaca.Drugi razlog je to sto je pisanje prikaza-narocito muzickih izdanja-posao koji uglavnom rade mladi ljudi,a mladi ljudi obicno nemaju mnogo iskustva.U ovom slucaju ne samo zato sto nemaju mnogo godina(zbog cega se lako uzbude cim spaze nekoga za koga se moze posumnjati da ima veze s teskim drogama-rock kriticari su uvek skloni da eksperimente s teskim drogama tumace kao dragoceno zivotno iskustvo),vec zato da obavljaju jedan od najbezopasnijih poslova na svetu.Vecina njih postom dobija nove diskove,koje onda slusaju u miru svoje sobe,da bi tekstove konacno poslali elektronskom postom-ne rizikuju cak ni da ih udari autobus.Pod takvim okolnostima,kako se i ne bi silno uzbudili zbog izvodjaca koji se potrudio da im unese malo zivosti u dan?
Sto se mene tice,niko ne mora da mi objasnjava da je zivot strasan.Imam cetrdeset cetiri godine i svet oko mene je vec sasvim dovoljno strasan-niko ne mora da me prepada da bi me trgnuo iz spokojnog samozadovoljstva.
Prijatelji su poceli da umiru od neizlecivih bolesti i ostavljaju za sobom voljene,u nekim slucajevima decu.Kod mog sina dijagnostifikovan je tezak poremecaj,i ne znam kakva ga buducnost ceka.I naravno,svakog trenutka neki
ludak moze srusiti avion na moju kucu ili nuklearnu elektranu ili pokusati da sipa nesto u vodovod ili pusti u metro gas od koga cemo pomodreti i bubrezi ce nam se smezurati.Zato mi dozvolite da uzivam u miru kada je to moguce,i oprostite mi sto trenutno nisam raspolozen da cujem"Frankie Teardrop".
"Posle svih ovih godina Suicide i dalje zvuci kao pucanj u glavu",konstatovao je razdragani kriticar povodom reizdanja njihovog prvog albuma.Pre dvadesetak godina,to bi bilo dovoljno da odmah potrcim u prodavnicu i kupim plocu.("Pucanj u glavu!Uaau!Cak i The Clash zvuce samo kao sut u stomak!")U medjuvremenu sam zakljucio da pucanj u glavu nije ono sto zelim,i gledam da zaobidjem umetnost koja treba da proizvede takvu vrstu dozivljaja.
Opsednutost opasnoscu je fenomen modernog doba.Ima utisak da je to posledica dugog perioda mira,
prosperiteta i obrazovanja.Pitam se da li bi isti kriticar nekome ko se upravo vratio iz bitke na Somi opisivao neku muziku kao"pucanj u glavu"?I ako bi,da li bi ocekivao da covek odmah potrci u svoju omiljenu prodavnicu ploca?
Mislim da je vazno da ponekad,mozda i cesto,budemo uplaseni nekom knjigom,zbunjeni filmom,sokirani slikom,
mozda i uznemireni nekom muzikom.Ali,zar moraju to stalno da nam rade?Zasto nas ne bi ponekad malo utesili,
popravili nam raspolozenje,inspirisali nas,razvedrili,dirnuli?Ako nije previse tesko,molim lepo?Bar ponekad,kad imamo stvarno los dan?Danas,vise nego ikad,potrebno mi je da nekuda pobegnem.Pesme kao"Ain`t That Enough"
su mesto na koje bezim."Svako od nas je Frankie",zakljucuju Suicide na samom kraju svog magnum opusa,ali to verovatno nisu stvarno mislili.Osim ako nisu bili zbunjeniji svetom nego sto su bili spremni da pokazu.(Na koji smo to nacin pobili svoje porodice i onda izvrsili samoubistvo,makar i metaforicno?)I ako svako od nas jeste Frankie,
sta bismo radije slusali?Opise sopstvenog mucnog i nepodnosljivog postojanja od kojih nam se prevrce stomak ili nesto sto nudi kratkotrajan,ali dragocen predah?U tome je prevara umetnosti koja pokusava da sokira:predstavlja se kao demokraticna,ali zapravo je dostupna samo onima koji to mogu sebi priustiti.A neki od nas sa godinama jednostavno shvataju da vise nemaju dovoljno hrabrosti.Ako je vi imate,zelim vam jos mnogo srece,jer to znaci da su vas teske stvari u zivotu uglavno zaobisle.Ali nemojte misliti da cu se zbog toga osecati moralno ili intelektualno manje vrednim.
(Nick Hornby-"31 SONGS")
Post je objavljen 26.10.2008. u 12:06 sati.