ne razumijem što mi se događa, suptilna i diskretna demencija ne bi trebale biti odraslost. došli smo barokni, kaotični, oštri i nerazumljivi da nam se rasterete slojevi i očiste pore, da bi ostali izrešeteni, hladni i prozirni, nekad bljedunjave obraze ozaruje rumenilo, deepest rose nijansa. u jednom trenu najjeftinije na nama postaje naše tijelo. druge stvari mu pridaju vrijednost.
suzdržanost i distanca - da, ali taj višak prostora ispunjava tjeskoba. ako ukinem distancu, riskiram kontaminaciju. ključna je kanalizacija.
gipsani iznutra. razumljivo mi je zašto simone weil zazire od sanjarenja, jer ono je sklonište, sedativ, a ne čini nas manje ranjivima nego manje prisutnima, manje živima. manjak hrabrosti - manjak originalnosti - manjak - manjak - manjak - ona spomenuta demencija odrastanja.
(sad me peče rame)
Post je objavljen 15.10.2008. u 21:55 sati.