Marketing
RAB 2.
Sad ću opet zapilat s mojin izleton.
Šta'š, kad seljak ode negdi, godinama o tome priča, ka da niko drugi nigdi nije bija. Jedni stalno putuju, ali samozatajno i skromno šute, pristojni ljudi, a drugi, ka naprimjer ja, jedan put negdi odu i ne moš ih ugasit. Pa ovo, pa ono, pa livo, pa desno, pa da ispričan još ovo, pa još ono.
A šta ću van ja, kad me tako rodilo. Malo berlavu.
Iman u glavi jedno dvadeset postova, a u aparatu 107 slika iz Raba.
Srića vaša da prije, dok san još i znala dikod i dalje otić, nije bilo digitalaca, sad bi od svake slike isprela pet putopisa. Udavila bi vas s Italijom, ovo san slikala ovdi, ovo tamo, ovu sliku vidila u onoj galeriji, a onaj kip u onoj crkvi... A Amsterdam, a Krakov, a... Naporna bi bila za pozvizditi.
Ali sad tako malo putujen, ma šta putujen, još malo neću iz kuće izlazit, smanjuje se buđet, a povećava guzica, tako van to ide. Tako da mi je ovaj vikend na Rabu predstavljao pravu atrakciju.
Pa ajde da opišen malo kako je bilo.
Znan ja i bajke pričat.
Ukrcala se vesela i složna filipinska obitelj u svoj obiteljski auto, novi, čist i uredan, svježe opran, i uputila se na put.
Djeca su putem pjevala, igrala društvene igre i razgledavala prekrasne pejzaže sjevernih dijelova svoje županije.
Roditelji su veselo čavrljali, sretni što imaju tako dobru, odgojenu i pristojnu dječicu.
Prvo odredište bila je Novalja na otoku Pagu, gdje je obitelj prespavala da bi ujutro u šest otišla katamaranom na krajnji cilj putovanja - otok i grad Rab.
Smjestili su se u prekrasnoj kući dvadesetak metara od mora, kod drage i ljubazne novaljske bakice koja im je iznajmila po vrlo povoljnoj cijeni svoj vrhunski opremljen apartman. Nisu žalili tu zanemarivu cijenu, s obzirom da su dobili ono o čemu su uvijek sanjali - prvi red do mora...
Bla, bla, bla.
Kad bi se zajebavali, onda bi priča išla tako.
Bilo je naravno, sve obrnuto.
Ukrcali se u staru ragu od auta, umrli od straha oće li nas dovest do Novalje. Triba svladat serpentine iznad grada Paga, nije to lako našem old-tajmeru.
Dica počela s divljaštvom čim su se ukrcala. "Prestanite!" - bija je to lajt motiv putovanja, začinjeno tu i tamo pokojom beštimom, malo samo, ništa pretjerano.
Ma, nisu oni krivi. Nisu bidni navikli da ih roditelji iz čista mira vode na izlet. Njima je to ustvari bilo malo sumnjivo... Možda su se sitili priče "Ivica i Marica" i natrpali đepove kamenčićima, da se znaju vratit doma kad ih ostavimo u bespuću. Ali kad su vidili Pag, svatili su da im nema spasa. Samo kamenje, dokle ti pogled seže...
Došli u Novalju. Ja u komu pala kad san je vidila. Novi dio, mislim. Strava. Nakupina monstruoznih zdanja, apartmanskih kućerina u kombinaciji s paškom goleti bez ijednog stabla... Ajme majko.
Bila ja telefonom našla neki pansion, ali moj muž je krenija tražit nešto bliže luci i brodu, jer je linija Novalja-Rab u cik zore, u šest ujutro, pa da ne bauljamo puno onako poluživi. Naša kod neke babe, po cijeni koju mi uzimamo za čitavu kuću u punoj sezoni. Al dobro, nema veze, nećemo štedit, sad kad smo se jednom odlučili maknit od kuće.
Poštediću vas opisa smještaja. Da puno ne opisujem reći ću samo da je izgled tog našeg apartmana imao pozitivan učinak na nas, bar smo vidili kakve sobe i čudnovate apartmane ljudi izdaju i skupo naplaćuju, ulilo nam je to malo samopouzdanja koje nam kronično nedostaje u tom biznisu s turistima.
A i bili smo prvi red do mora, haha. Ala gušta i atrakcije!
Ma, rodila san se u prvom redu do mora, zamalo na moru, moš mislit koja mi je to atrakcija.
Ali bila san tako zadovoljna i sritna da me ni dica ni baba nisu uspili iznervirat... Sve mi bilo dobro.
Sutradan, nakon kratke vožnje od 35 minuta stigli smo u grad Rab. Trideset pet minuta! Bemti, a godinama mi se to čini daleko ka Nordkap.
Rano jutro, nema žive mačke. Ustvari, samo mačke-ranoranioci i nas četiri bauljamo po rivi. Dica poslovično pilaju. Samo pomisao na frišku kavu drži nas na životu. Otvara se prvi kafić. Ulazimo.
Prva osoba koju smo sreli na Rabu, konobarica, nekako mi jako poznata. Uskoro doznajen zašto. Radila 10 godina u Zadru, u kafiću dvaest metara od moje zgrade.
Druga osoba ulazi na vrata popit jutarnji makjato. I što mislite ko je taj? Moj školski kolega! Stari frend, dobar čovik. Znala san da tamo živi, ali da živi iznad kafića u koji ću prvi ući, to mi nije palo napamet.
Pa sad reci. Da svit nije mali. O Hrvackoj da ne govorimo. S polovicon države san u školu išla.
A mislila san da ću srest @šetemanu i njenog novog pasića u šetnji... Moš mislit kako sam blesava. Od devet iljada ljudi na otoku, ja ću srest baš nju. I pripoznat je.
Sad mi je krivo ka pasu što joj se nisan javila.
Ništa, otići ću opet.
O samom Rabu pisaću sutra.
Neću samo tako potrošit svoj stoljetni izlet na dva posta.
Sad samo malo slika.
Naučila san stavit okvir. Fala @brode, iako mi nije uspilo onako kako si ti predložija. Ali to me potaklo da tražim. A kad tražiš onda i nađeš.
Osim @šetemanu i pasa.
Post je objavljen 15.10.2008. u 12:41 sati.