Kako ugoditi budali?
Nikako.
Kako sjebavati sebe?
Na razne načine...
Na primer, početi gomilu poslova istovremeno,
ne završavati ih, čak godinama.
Preuzeti gomilu obaveza
zatrpati se neurađenim sitnicama
I što god da uradiš, imaćeš pred očima sliku onog započetog a nezavršenog, obećanog a neispunjenog,
pratiće te nezadovoljstvo, slika večitog odlaganja i posrtanja.
Dok si student, lako je, ispiti pred tobom služe baš za to.
Kasnije, to može poprimiti bilo kakav oblik, na primer to može biti dugo odlagano polaganje vožnje, nikad završeno učenje Francuskog, neki neispunjeni snovi i ko zna šta još, što može promicati neprimetno, a ipak smetati, kao sasvim sasvim sitan kamenčić u cipeli.
Eto, otkako sam napustio roditeljski dom, ceo svoj život provodim sa kartonskim kutijama u kojima su moje potrebne i nepotrebne stvari i uspomene. Selim se i nosim ih sa sobom. Neke sam bacao, neke nove su se punile. Gomile kutija su naslagane u mojim sobama.
Zatim, pakovanje, nekada to nije predstavljalo problem, pa se izmenilo, a da nisam bio svestan. Valjda je to došlo sa osamostaljivanjem i povećanjem broja obaveza, dan je postao mnogo kraći, i ne samo to - zadovoljstvo koje sam imao u vikend izletima je postalo nedostižno, jer je postalo tako teško i nemoguće spakovati ranac, napraviti sendviče, srediti topografske karte...
Neki od tih ciljeva i poslova kada se konačno završe donose blesak kratkotrajnog zadovoljstva, spokoja, a onda opet, pomeriš se malo dalje i opet vidiš nešto drugo započeto a nezavršeno - bilo da su to tri mašine opranog, osušenog ali nerazvrstanog i razbacanog veša, bilo da su... U kupatilu pet godina prazan prostor predviđen za ogledalo svako jutro govori istu priču: dobro jutro luzeru.
Pre sedam dana je bila prva subota u mesecu kada đubretari odnose kabasti otpad. U petak uveče mi je trebalo petnaest minuta da rasturim jedan stari pisaći sto, koji je nekad pripadao bivšoj supruzi, i koji je stojao tri godine na sredini jedne sobe. Oko njega su naravno kutije. Davno mi je rekla da ga bacim ili da ga dam nekom, dobro, uradiću to, i tako tri jebene godine, da bi na kraju prošlog petka uveče, posle manje od sata posla, hrpa drvenarije bila naslonjena na banderu pored kontejnera. Ujutro je nije bilo. Eto tako sam teška srca uspeo konačno da se oslobodim te uspomene koja skoro da nije bila moja nego tuđa i odavno zaboravljena.
I sada, u toj sobi sam odavno smislio i započeo a ovih dana i skoro završio visoku stalažu, do plafona, na kojoj ću da ređam naravno kutije, svoje stvari i uspomene, da malo oslobodim sobe i svemu dam estetski šmek, jer stalaža će biti lepa, od velikih greda od svetlog drveta, a kupio sam odavno nove kutije na Adi Huji, bele, kartonske, sada rasklopljene čekaju da završim tu konstrukciju, sklopim ih i prepakujem.
To sam započeo prethodnog vikenda, u subotu sam okrečio zid koji će predstavljati leđa od stalaže, skinuo lajsne sa parketa jer će grede ići skroz uz zid, i mislio sam da ću tokom nedelje nekog popodneva testerom završiti krojenje polica, pa izbušiti rupe... dugački šrafovi i tiplovi su već kupljeni. Ali nije bilo vremena za to, provodio sam kasne večeri a da nisam ni obeležio gde treba seći i bušiti. Još uvek je neobeleženo.
Opet još jedan san, da odem u planinu sasvim sam, da se tamo šetam i bavim svojim poslom, to sam smislio da uradim baš ovog vikenda, pa odustao, pa opet smislio da ipak krenem u petak popodne odmah posle posla. I da ponesem "Lanternu magicu", Bergmanovu autobiografiju, koju sam pronašao u divnoj maloj biblioteci blizu mesta gde radim. Sporo čitam knjigu, u stvari skoro da je nisam ni čitao ovih dana, zamajavam se do kasno uveče dok oči ne počnu da mi se sklapaju, i onda nema šanse da se išta pročita u krevetu. Pa sam smislio sjajnu ideju, poneću knjigu sa sobom na planinu, rano se smrkava a uveče bi mi samom bilo dosadno, pa ću sa čeonom lampom da je pročitam za jedan vikend.
I onda mislim, kako će to izgledati, idem ja tamo kroz šumu, toplo je, bukova šuma nije gusta i vidi se daleko niz padinu, a ja razmišljam o nezavršenim poslovima, izveštaju sa kojim kasnim, o neobnovljenoj antikorozivnoj zaštiti na kolima, i onda mi nije lepo, pizdim, jedva čekam da se vratim, i opet gde si bio nigde, šta si uradio? Ništa.
Zato ipak neću otići, tako kažu najnovija istraživanja. Uostalom planina nije zec, neće da pobegne, tešim se. Možda se šibnem u subotu popodne, ne znam, a do tada pozavršavam nešto. Ne znam. Ne znam.
Eto tako budale provode svoje dane.
Post je objavljen 09.10.2008. u 21:59 sati.