Marketing
Na planincah sonce se sije
Na planinacah lušno je! I bome je...
Ajd, ajd, nemre se samo učit i mučit – ulubit ćemo skupi stolac od tolikog sjedenja i istrošiti rub stola. Nema! Aj malo van u prirodu! Juhuuu! Nogice već jure.
Nalaženje u pol 8 i polazak u 8. Šarolika ekipa: što Amerikanaca, što Izraelaca, šačica Hrvata i nešto Indijaca, i to sve stalo u ciglih 10 članova jurišne ekipe.
Pravo na sjever cestom kroz predivne šume u svim bojama. Osvjetljenje savršeno: čisto plavo nebo s lakim, bijelim oblačcima. Šteta što se nikom nije dalo slikat, hehe.
Prva postaja wc – hm, još uvijek je prehladno za vađenje fotića koji je naravno spremljen na dnu ruksaka. Uf.
Druga postaja wc – viii, kakav pogled – za ovo nema izgovora za neslikanje:
I mali kućerak s vrućom kavom i muffinima odnedavno pretvoren u hotel za one kojima je dosta gledati brdo. Ali to bogme nismo mi!! Juriš, idemo!
Jao, kakav dan, pa ovo je pun pogodak – zamisli samo kakav će pogled biti tek s vrha. Putić lagan, prelagan i pitom – pih, ti Ameri od svega prave paniku. Ovakav puteljak, a oni pričaju o nekakvim duplim rukavicama, potkapama, balaklavama, termo gaćama i kajaznamkajsvene.
Pa malo uz potočić...
Pa natrag na tepih.
Pogled na najviše vrhove uokolo – uuu, tresu mi se gaće. Pa ni Zagorje nije tako milo.
No, ajd, bumo stavili rukavice i kapu...
A tamo je vrh?! Hm... Čiča mi je malo sumnjivo obučen – ili je paranoik ili tjera neku himalajsku modu... a i spominje neke dereze, uf.
Pa ak smo mogli popeti sve kaj smo dosad popeli, pa valjda bumo i ovo. Šibaj napred!
Otkud se ovo sad stvorilo?! Pa ni 200 metara niže je bablje ljeto i klinci u kupaćima!!! Kaj je ovo! Niš, meni je dosta ak vjetar diže i mene i malog čovjeka u meni. Odo ja u pitomije visine.
Još koji fotosešn za kraj (s velikom bijelom psinom u prvom planu ;)
Aaa, tako je već bolje – ruke se lagano otapaju i mali prst na nogama se ipak miče.
See you next time Mr. Washington!
Pa tabananananananje po kamenčićima.
I napokonnnn! WC – blaženstvo! Milina! Divota! Spas u zadnji čas! U američanskim šumama nema toga u prirodi. A-a, jok. I kaj je najgore, nemaš se di sakrit – pogotovo kad se ide u skupini, nesmiješ priznat!
Bilo je preeedivno – ovakve boje su doista neponovljive :)
PiP
Pepa i Igić
Post je objavljen 09.10.2008. u 04:06 sati.