Prošlo je jako malo vremena ustvari...
Iako, za neke mi se dane čini da su bili jako davno. Ne znam zašto. Neobjašnjivo.
Nemam neke inspiracije, samo pitanja, puno pitanja...
Ne tebi, a ni njemu... Sebi.
Znaš, ponekad se pitam je li on ono što mi treba. Nakon tebe, ne znam tko je, ni što je...
Da, uhvatim se ponekad kako razmišljam o tebi, o nekom prošlom vremenu... I nije to tuga, ne više...
Brine me on ponekad, i to sve s njim. Pitam se trebam li mu se potpuno otvoriti, prepustiti... Znaš, nakon tebe to i nije tako jednostavno. Mislim da bih se osjećala poput ranjene zvijeri... A to ne volim, nikako.
Ponekad mislim kako ne zna ''do mene'' i kako je ustvari problem u njemu... Jer ti si znao.
Znao si pročitati sve, bez da kažem iti jednu riječ, znao si...
Plaši me taj njegov odlazak sada, zato se i ne želim potpuno prepustiti...
Znam da nisam uvijek fer prema njemu i znam da bih trebala malo više se potruditi oko nekih stvari, oko njega.
A ponekad si stvarno ne mogu pomoći.
Trudim se, ali sve je drukčije. Znam, ako je drukčije, ne znači da ne valja i da nije ono pravo. Možda čak suprotno, možda je baš to ono pravo.
Možda...
Ne znam...
Izgubljena sam u tome često. Uz tebe sam zaboravila ta pravila igre i često ne znam što i kako trebam.
A stalo mi je do njega. Stalo mi je puno više nego pokazujem.
A nakon svega, ne znam kako pokazati. Ne mogu... Često baš ne mogu.
Treba mi vremena.
A i on sada odlazi na neko vrijeme...
Ponovo vrijeme i ja... Nikada nismo bili u nekim dobrim odnosima.
Nadam se da će on shvatiti...
Post je objavljen 06.10.2008. u 14:20 sati.