Marketing
KAO DA JE BILO JUČER
Danas počinje. Prvi dan fakulteta.
A čini mi se kao jučer da se rodila.
Sridina lita, vruče, neizdrživo. I nije joj se baš dalo izač iz sigurnosti maminog trbuha.
Prva beba u našem društvu.
Nas dvi u rodilištu, u Trogiru, zatrpane telegramima i čestitkama.
Oni vanka slave. Jedan od prijatelja i dan danas kaže: Mala, zbog tebe san pivo iz vaze pija!
A kad je nekidan srija nije je pripozna, a ona se smijala, smijala!
Prvu fibru dobila je kad je imala godinu dana. I plakala je do besvjesti tri dana. Tri dana mi nije izlazila iz naručja. Ljudi moji, šta je to dite moglo plakat! Ma šta plakat, urlat!
Prvu pričicu je dobila kad je imala godinu i par miseci. Evo je i dandanas, izlipljene ali čitave. A privrnila se priko ruku mali million puta. I koliko se sićan, niti jednu jedinu pričicu nisu pokidale.
Možda nekakve veze s tim ima i izbor budućeg zanimanja.
Uvik je volila da joj se priča. Bilo šta. I kao bebica je uvik volila ćut moj glas. Nigdi se nisan mogla maknit od nje. Ni u zahod. Uvik san joj morala bit na oku. Da ne govorin da kod druge babe, moje matere, nikad nije prinočila. Ma ni ovoj babi nikad nije tila leč i zaspat nego bi se s njom morala igrat ako triba i cilu noć, dok mi ne dođemo doma.
Nakon te prve pričice sam skoro svaki dan iz grada dolazila sa nekom novom ,malom pričicom.
Vrlo brzo rodila se Mlaja. I onda je ona s Tatom odila kupit kruh. I kinder jaje. Nakupilo se tih figurica puno, puno. A barba ( ujak ) je uvik u škafet mora imat zalihu Životinjskog carstva.
A da ne govorin, da i dan danas voli čikolatu. Sva sriča, nema problema sa kilima.
Kalimero..... sićate se Kalimera?
Mali, bili šeširić, ljuskica, se izgubija.
Pa se nakupilo puno čupavaca i dlakavaca!
Došlo je i vrime rata, vrime koje nastojim zaboravit, sjećat ga se šta manje.
Uglavnom, mi stariji smo s velikom pažnjom gledali i pratili vijesti, misleći pritom kako ona to ništa ne razumi. I tako jedan dan, isprid zgrade su se punile vriće sa pijeskom a ona je na balkonu stala plakat: Pašće avion, pašće avion!
Nije još imala ni dvi godine. I sva srića, zaboravila je sklonište, sirene.
Kad je Tata prvi put iša nabrod, u Šibeniku, u onoj robnoj kući šta je poslije izgorila smo joj kupili Cvilidretu. Cvilidretu je svugdi vukla sa sobon. S tim odlascima i dolascima smo imali velikih problema. Neke smo uspješno rješili samo tako šta smo na kraju krili kad Tata ide ili kad dolazi s broda.
Barbika…. mislim sa Filipina!
Prvi dan u vrtiću.
Uh…. teško mi se iti sitit.
Sva srića da sam bila uporna pa nisam slušala…. Pa šta je vodiš kad plače, pa ti si ionako doma!
Je, ja san uvik i za svih bila doma!
A ja sam samo tila da se ona malo odlipi od mene i da se igra sa dicom. I uspila u tome.
Prvi dan škole.
Sve je bilo OK. Neću sad puno razglabat i dužit. Osnovna škola i kasnije srednja sve je prošlo kako triba. Bez nekih većih ispada.
Moja kuća uvik je bila puna dice. Uvik se nešto kod mene crtalo, pisalo, prepisivalo.
I sad dica, momci i cure, vole doć. Bar se javit pet minuti. Evo, i sinoć su bili, prije večernjeg izlaska, javit se i povirit hrčka!
Sa deset, jedanaest godina savladala je rad na računalu. Toliko, da u sedmom i osmom razredu nije tila ić na informatiku. Jer njoj je tamo bilo dosadno, gubljenje vrimena. A igrice može i doma igrat.
Evo, nekidan je napravila prijateljici za rođendan čestitku, slajdove, u Power Pointu. Sad je moran ulovit da mi to pokaže.
Prva vožnja motorom…. Uh… bilo je teško dat dopuštenje, uvjet je bila kaciga.
Možda je čudno da je uopće pitala dopuštenje, ali kod mene važi pravilo: Recite, pitajte, pa ćemo se dogovorit. Jer samo kad znam, mogu stat iza njih i branit ih, reč, nema problema, ja za to znam!
Isto je važilo za školu, ocjene, izostanke, bilo opravdane ili neopravdane.
Onda dolazi ekskurzija u Prag.
Izlasci navečer do kasno u noć.
Maturalni ples.
Matura.
Sve ste to već vidili i pročitali.
Polaganje vozačkog ispita. Nije položila iz prve. Bilo je i suza. Ali nema veze. Vozit će ona… ustvari već pomalo i vozi i to Tatu. Neće bit ka mama!
Polaganje prijemnog ispita i upis na fakultet bilo je u nekim trenucima jako, jako stresno. Kako za nju tako i za nas. Ali uz malo sriće sve je na kraju dobro ispalo. Upisala je ono šta je tila!
Ovo je samo jedan mali, mali dio.... pišem onako kako mi misli dolaze, ono šta mi prvo padne napamet.
Imala sam u planu stavit još neke sličice, njene prve poteze olovkom, prva slova, ali da me ubiješ nisam mogla pronač te fascikle.
Cilu kuću san privrnila i ne mogu ih nać. A znan da negdi jesu.
Tila san stavit i svoje slike s njom, nažalost ni to mi nije uspilo. Ovaj put su u pitanju tehnički problemia ne to šta nisam želila!
Evo, devetnaest godina sam uspila stavit u jedan post. Malo duži. Šta i nije baš moj običaj.
Malo puno osoban…. preosoban, šta mi isto nije običaj!
Devetnaest, a meni se čini kao jučer.
Dite moje…. Želim ti da ti i ovaj veliki korak u životu prođe bez velikih problema.
Svim brucošima želin sriću!
Post je objavljen 06.10.2008. u 08:06 sati.