Marketing
ISPOD SUNCA ZLATNOGA
Polako, neprimjetno, ušli smo u deseti misec.
Jesen je već lipo zakucala.
Još uvik je lipa, topla, blaga.
Kiša… još uvik je nema …. sve nešto oće – neće.
Sjeta se pruža naokolo.
Sjeta.
Možda zbog južine?
Jeseni?
Oblačnog neba?
Zašto nam misli lutaju svugdi?
Možda nije sve ni u jeseni. Tribalo bi malo zavirit u dušu. Srce. Glavu.
Ili možda bolje ne.
Jer ono šta se tamo krije nije za izbacivanje po ekranu. Nije za svačije oči.
Skupi se vrimenon svašta u glavi. I onda kad dođe jesen, jesen je kriva.
Naravno, neće bit krivo lito…. Liti landramo i laprdamo svugdi.
Nema se baš vrimena za razmišljanje.
A ovo vrime jednostavno smirujuće djeluje. Pa kad vidim oblake na nebu neda mi se nigdi maknit.
Ma ne moram oblake niti vidit…. ćutim ih u kostima.
Ponekad mi se neda ni pisat ni čitat! Ništa!
Jesen.
Sa svim svojim čarobnim bojama.
Mirisima.
Bajkovita u svojoj tajanstevnosti!
Začarana gledam u zalazak sunca.
I nisam jedina. Nisam jedina koja ima aparat u ruci.
Moram priznat da sam prvi put vidila da turisti side iza Kule i gledaju zalazak sunca.
Stala sam…. čarobno je!
Stvarno ima nešto u ovoj zlatnoj, narančastoj boji.
Toplo.
Post je objavljen 03.10.2008. u 08:16 sati.