"DA LI JE MILOS OBILIC UOPSTE POSTOJAO?"-2
...Hriscanski pisci su nesumnjivo dobro poznavali tursko kosovsko predanje,koje smo nasli kod Ahmedija,Urudza,Sukrullaha i Asik-pase zade.To se najbolje vidi iz hronike grckog istoricara Halkokondilesa.Govoreci o kosovskom boju,Halkokondiles navodi i tursko i hriscansko kazivanje."...Kako pricaju Turci",pise on,"Murat je naterao Lazareve ljude u bekstvo i progonio ih svom snagom.I za vreme ovog progonjenja naisao je na jednog Srbina i napao ga.
Medjutim,ovaj,na nogama,ustremio se na njega i probo mu grudi."Po Halkokondilesu grcko,odnosno hriscansko predanje kazuje da je Murata,izdajuci se za prebeglicu,ubio srpski vitez"i time ucinio najdivnije delo koje nam je poznato".Grcki hronicar ne samo interpretira tursko predanje nego mu se,na odredjen nacin,i suprotstavlja.
I kod Srba,kao i u grckoj hronici,moralo se prepricavati i siriti tursko kosovsko predanje.U prvi mah,u vreme dobrih odnsa sa Turcima,Srbi su cutke prelazili preko turske legende o Muratovom ubici.Murat je bio otac sultana s kojim je srpski despot bio u srodstvu.Sasvim je izvesno da srpski vitezovi,kao turski ratnici,nisu mogli slaviti u pesmi ubicu turskog cara sve dok je srpski vladar bio u dobrim odnosima sa turskim dvorom.
Kako smo vec rekli,Milosev podvig ce u srpskoj knjizevnosti prvi pomenuti KONSTANTIN FILOZOF u"Zivotu despota Stefana Lazarevica"tek posle 1433.
Ali,ni on nece znati ime Muratovog ubice,niti ce ga po dostojanstvu pribliziti knezu Lazaru.Konstantinov opis Milosevog podviga nije mogao biti nacinjen po srpskim junackim pesmama o Milosu,kojih u njegovo doba,iz razloga koje smo vec naveli,nije bilo..
Konstantinov prikaz Muratovog ubistva mogao je biti zvanican odgovor sa srpske strane turskom predanju o Milosu.Sam Konstantin kaze na jednom mestu u"Zivotu despota Stefana Lazarevica"DA JE DELO NAPISAO"PO ZAPOVESTI I ZAHTEVU NAJSVETIJEG PATRIJARHA SRPSKE ZEMLJE KIR NIKONA I DVORSKIH NACELNIKA",a na drugom dodaje da ga je pisao po naredjenju vojnog zapovednika."Zivot"je pisao posle Despotove smrti,u doba zategnutih odnosa izmedju Srba i Turaka,tako da je u njemu mogao izliti svu svoju netrpeljivost prema Turcima.U"Kazivanju o pismenima"on je jos za despotova zivota nazvao Turke"ricucim zverima".
Konstantin Filozof bio je izuzetno obrazovan pisac.Kao dobar poznavalac knjizevnosti,narocito grcke i vizantijske,i znalac turskog jezika,on je mogao citati i tursku"Aleksandridu".Kao i turski pesnik Ahmedi,i Konstantin je visoko cenio Aleksandra Velikog i poredio despota Stefana sa njim.Interesantno je da su obojica,i srpski biograf i turski pesnik,imala pozitivan odnos prema makedonskom caru,dok je drugi znacajni srpski pisac ovog vremena,patrijarh Danilo,
video u Aleksandru,kao i u Muratu,samo olicenje zla.
Plutarhova biografija Aleksandra Velikog bila je model po kome je Konstantin pisao i svoj"Zivot despota Stefana Lazarevica".Nije onda cudo sto ce bas on,
nezadovoljan Ahmedijinom slikom Muratove smrti,prvi kod Srba progovoriti o izmisljenom ili stvarnom podvigu srpskog viteza na nacin koji je odgovarao ondasnjem raspolozenju srpskog naroda.
Slaveci cara Murata,tursko predanje je nuzno moralo naciniti od srpskog junaka muckog ubicu,te je time,posredno,unizilo i ostale srpske vitezove.
Suprotstavljajuci se turskim izvorima,po kojima Milos nije dostojan viteskog postovanja,Konstantin Filozof je posebno istakao da je Muratov ubica bio"veoma blagorodan".Turskoj verziji on ce dodati i motiv o junakovoj vernosti knezu Lazaru,koji je,zbog prelazenja pojedinaca u islam,bio aktuelan bas u to doba.
Inace,ostalo je manje-vise sadrzano i u turskim izvorima:"...Nadje zgodno vreme,ustremi se ka samom velikom nacelniku kao da je prebeglica,i njemu put otvorise.A kada je bio blizu,iznenada dojuri i zari mac u toga samoga gordoga i strasnoga samodrsca.I tu sam pade od njih."
U ARHAICNIM SREDINAMA,NAROCITO ONIM KOJE NE ZNAJU ZA PISMO,CESTA JE POJAVA DA SE ISTORIJSKI DOGADJAJI NAJPRE OPESME,
STAVE U STIHOVE,A TEK DOCNIJE DA BUDU PREUZETI OD STRANE HRONICARA NEPOSREDNO IZ JUNACKIH NARODNIH PESAMA i tako budu trajno sacuvani od zaborava.Ova pojava nesumnjivo je bila karakteristicna i za Srbe u ranijim vekovima,pre primanja hriscanske pismenosti,a narocito docnije,kada su se udaljili od civilizacije,ali ne i za prokosovsko vreme.Sudeci po sacuvanim knjizevnim delima,po zivopisu i neimarstvu,prva polovina XV veka bilo je doba kada su se Srbi uspeli do samih vrhova svetske kulture i civilizacije.Duhovni centar,doduse,nalazio se u uzem feudalnom krugu,oko vladara i crkve.Ali,misao koja je zracila sa vrha drustva nametala se svemu sto bi moglo nastati izvan posvecenog kruga i potiskivala u pozadinu svaku nepozeljnu duhovnu tendenciju.
Cak i kad bismo poverovali u mogucnost da su medju vojnicima despota Stefana Lazarevica pevane pesme o Milosevom ubistvu Murata,zvanicni istoricar Konstantin Filozof ne bi bi u kom slucaju mogao preuzeti iz njih prikaz Milosevog podviga.Kao ideolog vremena,zariste ondasnje umetnicke misli,on je mogao samo uticati,davati idejni ton eventualnim sastavljacima kosovskih junackih pesama,a ne i ici za njima.
ZATO CE BITI BLIZE ISTINI DA JE KONSTANTINOV PRIKAZ MURATOVOG UBISTVA U"ZIVOTU DESPOTA STEFANA LAZAREVICA"UTICAO NA JUNACKE KOSOVSKE PESME A NE OBRATNO.UBISTVO NEZASTICENOG CARA NA PREVARU,NE UKLAPA SE U VITESKI ETICKI KODEKS,NITI SRPSKI VITEZOVI U SLOVIMA O KOSOVSKOM BOJU,KOD DANILA I DRUGDE,BILO CIME PODSECAJU NA JUNAKE-UBICE.Bice da je takav srpski
"junak"nametnut srpskoj viteskoj poeziji sa strane,od protivnika.Narodna pesma morala je prihvatiti junaka-ubicu i pokusati da ga preobrazi,oplemeni,bas zato sto je tursko kosovsko predanje,rasprostranjeno sirom Otomanskog carstva,bilo dalo Milosev lik u izrazito negativnom svetlu.Na tome putu mogao joj je biti uzor Konstantin Filozof sa neustrasivim Muratovim ubicom,kao vitezom koji je bio"veoma blagorodan".
ODNOS IZMEDJU USMENOG PREDANJA I PISANIH IZVORA UOPSTE UZEV VRLO JE SLOZEN.Ono sto danas deluje kao interpolacija usmene legende u pisani izvor,u minulim vekovima mogao je biti i nacin misljenja i izrazavanja ondasnjih obrazovanih ljudi.Mesta koja ce docnije preci u epsku formulu u XV veku mogla su se spontano javiti kod knjizevno darovitih hronicara kada govore o istim dogadjajima o kojima i narodna pesma.Njihovo poimanje i interpretiranje istorijskih zbivanja,redovno usaglaseno sa ideolosko-politickim potrebama,nije se ni po unutrasnjem smislu ni po izrazu mnogo razlikovalo od junackih pesama nastalih u vojnicko-feudalnim krugovima.
Kada je rec o sacuvanim starim napisima o kosovskom boju,TESKO JE RAZLUCITI STA JE U NJIMA PREUZETO IZ EVENTUALNIH VOJNICKIH PESAMA,A STA IZVORNI HRONICAREV TEKST,za koji je pisac nasao gradju na drugoj strani.Onako kao sto je kosovska junacka pesma moga biti izvor sastavljacima hronika,mogle su i junacke legende,koje su se iz pojedinih hronika i drugih pisanih tekstova prenosile u narod,naknadno nadahnuti narodne pevace za stvaranje novih junackih pesama.
Hronike i zivoti vladara nisu bili pisani samo za posvecene.Oni su imali i drugu namenu:negovanje vlastite istorijske tradicije i njeno prenosenje u narod.
Preko ucenih kaludjera,sadrzina hronika mogla je doci i do nepismenih ili polupismenih narodnih pevaca.Nema sumnje da su sacinioci narodnih viteskih pesama u drugoj polovini XV veka,koji su po obrazovanju bili blizi kultivisanim vrhovima nego li obicni narodni pevaci,dobro znali sta se govorilo o delu Konstantina Filozofa i u drugim spisima o kosovskim dogadjajima.
KAO I NARODNI PEVACI,I HRONICARI SU PO POTREBI MENJALI STVARNE DOGADJAJE,DODAVALI ILI ISPUSTALI DETALJE,TE TAKO STVARALI LEGENDU KOJA JE ODGOVARALA DUHU VREMENA.Da su u tome bili inventivni,najbolje se vidi iz hronike vizantijskog istoricara Duke.Ovaj pisac s kraja XV veka namerno velica Muratovog ubicu.Po njemu,on je hrabar,mlad vitez,koji se zaverio na zrtvu.UBIJAJUCI TIRANINA MURATA,SRPSKI JUNAK CE SE PODVIGOM,KOJI PLACA ZIVOTOM,UZVISITI CAK I IZNAD UBICA TIRANA U STAROJ GRCKOJ.Dukino velicanje srpskog junaka,svesne zrtve svog podviga,nastalo po svoj prilici kao plod posredne polemike s turskim kosovskim predanjem,bilo je izraz zajednickog grcko-srpskog otpora.Otomanskom carstvu posle pada Srbije(1459)i Carigrada(1453)centar otpora bila je Sveta Gora,na kojoj se u to vreme,pored ucenih Grka,nalazio i izvestan broj dobeglih srpskih feudalaca.
Dukina hronika prevedena je krajem XV veka na italijanski jezik i tom prilikom znatno preradjena.Preko ove italijanske prerade,koja predstavlja jedan od najznacajnijih izvora za proucavanje kosovskog predanja,i legenda o srpskom vitezu koji je ubio cara Murata,presla je sa istoka na zapad.Sporno je samo da li je sam priredjivac prosirio legendu ili je u nju samo uneo delove srpskog kosovskog predanja,koje je,drugim putevima,vec bilo stiglo na zapad.
Neka mesta,kojih ima i u narodnom predanju,pre deluju kao samostalna razrada kosovske legende,cije jezgro nalazimo kod samog Duke,nego li kao unosenje srpskog narodnog predanja u Dukin tekst.Mesto kakvo je,na primer,Milosev odgovor Lazaru("SUTRA UJUTRU,AKO BOG DADNE DA SE MOJA MISAO OSTVARI,VIDECE SE DA LI SAM VERAN ILI NEVERAN SVOME GOSPODARU")ne mora biti preuzeto iz srpskog narodnog predanja.ONO MOZE BITI I ORIGINALNO STVARALACKO DOGRADJIVANJE LEGENDE od strane samog hronicara-preradjivaca koje je docnije,iz njegove prerade,preslo u narod.Izrazito subjektivna priroda prerade,ciji je pisac ocigledno bio slovenski rodoljub,takodje govori u prilog misljenju da je rec o SAMOSTALNOM DOGRADJIVANJU LEGENDE.
Post je objavljen 30.09.2008. u 15:28 sati.