Marketing
u nadi da ovaj naslov nisam već iskoristio
Da, falilo mi.
DA, tu sam.
Da, pišem.
Imao sam puno manje za reči a urlao sam na sav glas. Sada sam tu i urlam malo tiše no ništa manje važne manifestacije urlanja koje bi mogao klasificirati kao nejasne kada bi meni sam prestale biti jasne. Tu sam jer sam tu. Ta rečenica je ono, kul, jel? E pa nije. Svejedno ću je ostaviti tamo gdje je i molim vas pustite je na miru jer nije nikome ništa kriva. Nekada sam bio ovdje, i eto sad ću potvriditi da jesam. O kome ssam sve pisao, koga sam sve htio ljubiti i grliti, koje su mi sve pjesme davale trnce, tko će ga znati. Ono što je bito je da se ne stane. To sam već rekao par puta pa stao. Nije ni to loše, rekao sam, pa nije bilo loše, čisto zato što više volim pozitivne stvari od negativnih. Mnoge su se stvari promjenile.
Ljubav, recimo, nije. Iznenađujuće, zapravo, da stoja na jednakom pedastilu gdje je bila i prije dvije godine. Začuđuje me da nisam nimalo zreliji u tom pogledu, ili pak, nezreliji. Jednotesti izgovori, ideje i shvaćanja. Jel to loše ili dobro? Tko će ga znat.
Ono što hoće znati su stvari koje su im jasne. Blago se njima. Nek oni otvore svoje blogove i pišu tamo, jer ja, eto neću. Zašto neću? Jer to nisu moji blogovi, probajte me pratiti. Gdje idem? Eto vidite...
Bend više nije onaj koji je bio. Sada se zove Luft. Long live the bend. Sada pak lupam bubanj I pjevam. Zapravo se vračam na staro.
I dalje obožavam burek. I dalje su mi isti ljudi dragi. Oni koji mi nisu dragi nisu u mojem sječanju. Č i ć mi jednako dobro idu. Veseli me to. Mnoge me stvari vesele stoga me ova nije nimalo iznenadila.
Ovo je pozdrav ljudima sa kojima sam se blogovski družio prije tri do četriri do dvije godine kada sam bio aktivniji nego sada. Posjetio sam njihove blogove, živi su i zdravi. Da se vidimo na ulici, ne bi se prepoznali, ne bi. Možda bi si posudili maramice ili sjedili zajedno u tramvajima bez da itko ikome kaže bok ili doba večer.
Tada, kada smo si bili bolji, razumjeli smo se bolje. Oni mene, ja njih. Više mi, najvjerojatnije, neće dolaziti na blog, no to nije bitno. Samo ih pozdravljam. Te i tebe, čitatelju, tko god da jesi. Želim ti da si jednako usamljen i depresivan kao što se ja pravim da jesam, jer onda ćemo si bit dobri ti i ja. Ti, ja i burek. Koja ekipa...
Prsti mi vibriraju sa energijom- Ne žele prestati tipkati ova bijela slova u crnoj pozadini, i da stvarno takva mi je i tipkovnica, ovaj put u bežićnom izdanju. Njihova značenja nisu nimalo manje značajna.
ništa.
Sve što je bitno je da imaginacija ne staje. Vizualiziram je kao čovječuljka u kaputu i šeširu, i suguran sam da se smješi. Ima štap no ne treba ga. Ima stas no ne kosristi ga, ima glas koji ga mjenja.
Za te ljude u tramvajima, vi koji šećete samnom svaki dan. Za sve vas.
I za sebe. I za burek.
Post je objavljen 29.09.2008. u 23:07 sati.