U ljudskoj je prirodi zanimati se za nešto što im je čudno, misteriozno. Pokušavanje shvaćenja nečeg neshvatljivog. Razvitak teorija. Teorija o raznim stvarima... Sposobni smo zaključiti... objasniti? Želim doživjeti i razumjeti nešto što još nitko nije, nešto neprirodno.
Zašto čovjeka izluđuje neznanje? Kada nešto ne zna, a žestoko ga zanima, sposoban je napraviti sve samo da dođe do toga, ukloniti svakoga tko mu stoji na putu. Dal se počinjemo ponašati nehumano? Da... mislim da da. Svi gledaju samo svoje interese, samo najbolje za sebe. Svjesno ili nesvjesno. Nije bitno. Svi smo isti. Svi do jednog. Ti se nimalo ne razlikuješ od mene. Ni ja od tebe.
Želim da me spoznaš, da me znaš, da znaš sve o meni, da unaprijed znaš moju reakciju... to tražim. To želim. Novu ljubav jer stara... ne, to ni nije bila ljubav. Tj. bila je samo s moje strane. Jebiga.
Želiš li me idealizirati? Želiš da postanem savršeno biće? Da. I ja to želim.
Kažu mi da sam nesigurna u sebe. Jesam li? Ili samo jako dobro glumim nevinašce malo nesigurno. Ne. Priznajem. Moja me nesigurnost ubija u pojam. Da li sam postala slabija zbog ovog priznanja? Hoće li me ljudi sada gledati drugačije? Vjerojatno.
Zašto se sve na kraju svodi na mene? Zar sam toliko egocentrična?
Zabrinuta sam, da će netko primjetiti, da će reći drugima, o mojim manama.
Panika, strah... da.. opet se i to vratilo. Mirnoća i tišina u mojoj glavi je trajala svega 2 dana. Sad opet buka, a meni treba mir... Treba mi odmor. Želim spavati... dugo.. dugo.. i više se ne probuditi.
Možeš li mi to pružiti?
Sada mi je jasno koja je to kap prelila našu čašu. A jebiga.. gotovo je.
Post je objavljen 25.09.2008. u 00:22 sati.