Često zaboravin da živin u sadašnjosti…uvik nastojin živit baš sad i ovdi,baš ovi tren i uživati u svakoj sekundi ovog časa…možda će doći vrime kad ću se grist što nisan uživala u nekin običnin,svakodnevnin stvarima…ponekad me strah da kad pogledan iza sebe vidin jedno izmučeno lice koje ni znalo uživat u svon životu niti ni znalo cinit sve ono ča ima…a imalo je mnogo…
Koliko god se ja mučila da zaboravin svoju prošlost i okrenen neku novu stranicu života,to mi se teže otrgnuti se od sićanja…i ča više pokušavan,teže mi ide i još lošije se osjećan…uvik me vuče „ono“ vrime..uvik žalin za nekin svojin postupcima i premda san svisna da je ponikad kasno da bilo što minjan,oni komadići sjete me čvrsto drže uza se…i želin i pokušavan pobići…želin pobići od same sebe i dopustit da zauvik zatvorin jednu stranicu svog života i krenen dalje….ali ja stojin na mistu…
Ali ostaje budućnost,ostaje nešto što u meni spava…što mi pruža snagu i kada pomislin da san najslabija,kad pomislin da nisan spremna za još jedno razočaranje ono se javlja i pomaže mi da se probudin sljedeći dan s osmihon na licu.,da sva moja bol ode sa suzama …i tada san sritna,ko malo dite ja se radujen svakin znakon pažnje koji mi netko daruje…tad san spremna sigurno koračati i uživati u svakon času koji mi je dan.
Post je objavljen 21.09.2008. u 15:44 sati.