...budim se rano...ustajem, slabo mi je, povraća mi se, ne znam kud bih sa sobom..ali trudim se urediti i doći barem 1 sat prije početka ispita...jer sam nervozna..i jer se bojim da ću nešto propustiti...i jer sam luda djelomično....
Hodam po kući poput zombija, stavljam maskaru, oblačim košuljicu - da izgledam pristojno - uzimam materijale, uzimam mp3cu i mobitel i izlazim van...zaključavam vrata - sjedam na stepenice...
Prokleta li si jesen koliko te mrzim i koliko me bacaš u očaj!
Vani gluho je doba, osjećam toplinu svog pokrivača oko sebe, blaženstvo mog kreveta i hladno jutro na licu. Magla obavija me. Dok drugi snivaju snom pravednika tako im prokleto zavidim...
Odlazim na faks...očekujem giljotinu..barem mi više nije slabo iako ništa nisam okusila. Skrivam se iza skripta, strahujem pri samoj pomisli na službeni početak ispita...čekam...dolazi profesor...skrivam se....
Odjednom ko u nekom lošem filmu...razljeva se odjek nečijeg glasa i slova se mog prezimena razlijevaju po hodniku, odbijaju od zidova i uskaču u moje uši...
Korakom osuđenika na smrt odlazim u tu famoznu prostoriju, sklupčam se ko trinaesto mače i nabacim onaj srneći pogled pun straha istovremeno trudeći se izgledati samopouzdano...koma.
Prolazim taj ispit, prošla sam i drugi.
"Nisam baš zadovoljan."
"Nisam baš zadovoljna."
Nisam ni ja. Složno se pridružujem tim riječima sretna što su neke stvari iza mene prikrivajući sram i neugodu. Takvo odraslo biće pa toliko neodgovorno.
Odlazim kući, no tamo ne stižem. Odlazim kod njega trežeći ga da čarobnim štapićem izbriše sav sram i razočaranost iz dubine mog bića. Ništa. To je iza mene - krećem dalje.
Opet čineći isto.
Mrzim te!
Post je objavljen 19.09.2008. u 10:16 sati.