Ma koji smo mi narod. Sad smo mi tu otkrili toplu vodu. Rvacku. Opet.
Mogli bi je izvozit. Pa kad se ohladi dok šleper visi na Macelju, kad nam Europa vrati toplu vodu jer više nije topla, opet će nam kriva bit ta ista Europa, masoni, Srbi. Mi, ne. Mi genijalci.
A gle nas, ko krmići pod hrastom. Rokćemo kako hapse profesore i kako dični USKOK mudatom i maglovitom akcijom staje u kraj akademskom mitu i fakultetskoj korupciji.
Pazi, godinama, desetljećima – čkomimo. Sinekima promocije plaćamo, o prethodnim koverticama, pršutima i autima šutimo. Jer, hakajsad, pa svi to rade, svi to znaju. Prosim fino, vremena je duh takav.
Veselimo se kaj su onog kardiologa odrapili zbog primanja mita. A čekaj, tko je pokrenuo postupak zbog analogne kriminalne radnje – davanja mita? Jesu one babe u pržunu, jer su nosile koverte?
Kaj, sad si premišljate i vi, dat pilotu parsto eura, da vas bolje odpilotira? Taksistu koju stotku, da ne skrene krivo…?
Krmci smo, to i velim.
Dok sam onomad sa stadom čudno dlakavih, ne nužno svježe otuširanih su-nerdova sjedio po crtaonama na Strojarstvu, mislio sam prvih par godina da ću gradit avione. Mislili su i drugi kolege, i uglavnom smo si bili face i dovoljni; uglavnom bez cura, ali naoružani rapidografima i tablicama. Kao bratstvo. Sprdali smo se sa ekonomijicom, pravom, prometićem.
A tamo je škvadra fino završavala (te i svršavala, čujem zavidno).
Dok strojar sa Strojarstva u slobodno vrijeme za lovu rješava ispit „strojarstvo“ na Prometu. Recimo. Dok mlade pravničice sa profesorom odu na večericu ili se malo daju zaključati u kabinetu. Pa polože. Se. Ih. Pa su pametne i ćeće.
Daj da se prištodlakavi strojar skine profesoru, kaj bi bilo... (No to je već za Jelineka i „O spolom definiranim šansama uspjeha“.)
Ja se nisam skinuo nikome. Ja nisam pragmatičan.
Šizio sam, dok sam dakle s kolegama cuclao pivicu i dok smo si kukali kako imamo po desetak ispita još. Deset dana kasnije, sretnem kompića, je, dao sve u međuvremenu, upravo se iz Šladminga vratio, radi diplomski.
Meni niš čudno; dođem doma, kao onaj Dobby u Gospodaru prstenova, i krenem glupost iz sebe izbijat udarcima glavom u zid. Ne bi li i meni brže krenulo.
Ali velim, nisam pragmatičan. Jer kad mi je lik ponudio, da ekipa uzme tvoj indeks, pa lik za Termu stavi svoju sliku i za Tebe i za lovu položi, pa da indeks liku za, ne znam, turbostrojeve, koji stavi svoju sliku i položi za Tebe - nisam htio. Tata me učio obrazu. I frka me bilo.
Te sam pokunjen čkomio. I gubio godine.
Čkomio sam i u vojsci.
Stariji od dijela svojih zapovjednika, oni sa ratnim putem, ja iz zagrebačkog stančića. Oni sa gelerima u tijelu, ja apsolventić. E ali onda dolazi sjecka u HaVeu. Pa odjednom vispreni doćato moj obznani prerangiranim dočasnicima i časnicima (prerangiranim po tada aktuanom uvođenju školske spreme kao uvjeta za čin), kako bi on eto jako rado ranije doma, te da ima veze na Prometu te kako ruka ruku mije, jelte...
Uglavnom, lik je zbilja otišao ranije doma. A neki friškodiplomirani do- i časnici su ga dotad jako pazili. Meni su samo rekli kako ja za njih, eto, nisam ništa učinio, pa mi valja još malo ostati. A vidi njih, uz rad diplomirali na Prometu.
Ja sam svoje izvolio odguslat do posljednjeg sata.
Dok sam ulazio u bus i po posljednji put krenuo iz vojarne doma preko Obrovca, nisam niti slutio da ću na faksu guslati još dugi niz godina. U molu. Jerbo opet nisam bio pragmatičan.
I dakle toplovod.
Pazi, naslovnica, Promet i Ekonomija, USKOK. A mi se pravimo grbavi, rokćemo na pravicu. Svršavamo na novokomponiranu pravoćutnost. Taaakejeeee!
Ma, moj kuki je takE.
Čkomimo, s figom u džepu brojimo do zastare i zaborava, onda – uz oportunistički okolosvrt - isturimo rvacku šaku i uljudbeno i ramotapšno kličemo moralnoj katarzi i novom dobu.
Nije do naslova. Nije do novice. Oni od toga žive. Ali mi…
Mi se meni gadimo. Jer ne crvenimo niti kad sebe lažemo. Svi smo mi... za USKOK...
Post je objavljen 18.09.2008. u 12:10 sati.