annu sam upoznala kad mi je bilo samo deset godina,
upisala sam se na sport, svako popodne vjezbala u sobici i svaku vecer trcala...te sam godine izgubila desetak kila, izbacila sam kruh iz prehrane, nisam vecerala a obroke sam jela pola od onog koliko mogu jesti...bila sam sretna
no onda, par godinica poslje- 1.mjesec na televiziji je bila latinica- o anoreksiji i bulimiji, nisam znala za bulimiju ali kad sam cula da mogu pojest sto god hocu i prisilit se na ciscenje, oci su se zacaklile- jer sam vec postala zeljna hrane...i moja era s miom je otpocela...evo jednog dijela mog dnevnika, napisala 13-to godisnja nista posebna:
20.2 2002.
Ajme mama i brat se opet svašaju, a ja pokusavam malo pobjeci od ove stvarnosti, da bar postoji neki paralelni svijet u kojem je sve savrseno. Ne mogu vise ovako, ovo nije obitelj, ovo nije nista..Ful sam tuzna, zelim normalnu obitelj, zelim uzivati u zivotu, a to je nemoguce.
Sto se mog tijela tice ful sam se udebljala za ovih tjedan dana sto sam bolesna bila..da bih ja smrsavila moram prominiti cilu prehranu, do iduce nedilje cu biti na minimalcu, kad ogladnim popit cu casu caja bez icega i tako cu ziviti do tih 52kg, moram to.
zelim biti ljepotica sitnog lica, velikih ociju i punih usana, bez ovih odvaratno debelih obraza, lijepog sitnog misicavog tijela. moram se potruditi, do 20.3 moram imati 52kg, od danas do 20.
ona je sretnica, savrseno izgleda, ali i ja mogu tako izgledati. napokon cu biti sretna.
one ce umriti od ljubomore, a to im itekako treba, nakon svega sto su mi napravile (odnosi se na prijateljice koje su me non stop vrijedjale-suptilno)
postavila sam cak i slike onih mrsavica po dnevniku da dobijem jos vecu zelju da izgledam bas ovako, raskupusala sam teen nadam se da nece shvatit jer ne znam kako bih opravdala.
26.2.2002.
u ponediljak krece moja nova vrhunska dijeta, jedva cekam.
10.3.2002.
ajme meni, ovih 15dana mi je bilo poprilicno koma, pakleno. nisam isla u skolu, izmislila sam da sam bolesna.samo sam lezala i gledala tv. debela- 67kg.
samu sebe ubijam. zderem,zderem i zderem onda povracam, a ne mogu vise samo placem i placem. debela sam i uvik cu bit debela i tuzna, uvik cu plakati. 7.razred ide svi uzivaju, cure se sminkaju, izgledaju presavrseno, imaju decke. ja lezim ko debela krava na kaucu i cekam sto???
moj zivot nema smisla.
od danas idem- do 52 i niko me nece zaustaviti
***
ove godine sam prvi put u bolnici zavrsila, 46kg
do danas nisam nasla mir sa sobom, mie sam se davno rijesila, hvala bogu, ali annu ne mogu pustiti, anna mi je sve dala, strava decka, nebi se sigurno zagledo u malu debelu iskompleksiranu curu, sigurnost, znam koliko vrijedim i koliko mogu, sa svojim dispozicijama nisam trebala nista postici a imam sve..
deset godina kasnije ja sam odabrala tko cu biti nisam se prepustila kolotecini nisam isla putem koji mi je bio predodrešen, izabrala sam svoj...
sad se vrtim od 53-55, pokusavam pronaci mir, pokusavam sebe prihvatit..
mogu priznati da mi ide jako tesko, mnogo padova i uspona u jednom danu ali je...o se trudim, no tesko se odreci anna ispijenog izgleda, ne zelim biti prosjek, ne kada vidim koliko mi se ljudi divi, koliko me ljudi gleda kao sto sam ja gledala sve one cure kad sam imala deset i vise godina...
popravljam se, jedem svaki drugi dan, jucer nisam jela, danas bih trebala makar neku salaticu, prisilit cu se.
no znam da mi kile nikad nece prelazit 55, a bmi 17, to je moja zlatna sredina i pocinjem je prihvacat...
volim vas
Post je objavljen 17.09.2008. u 11:00 sati.