U Koteze san otiša vrcon sa Stilja, kako bi rekli naši stari. Na Stiljima sam bija na jednom vjenčanju, onako pravom, lipom, ugodnom, koje je vodija naš don Marin. Definitivno je najbolji svećenik u našem kraju, za ove naše svečanosti. Zna čovik i gotovo. Sve lipo ležerno, mlada lipa, ekipa Stiljana u štimungu, i baš svadba kako triba. Na kraju su svi izašli isprid crkve, one naše Sv. Ivana Krstitelja, i mlada je bacala bombone. Dica i odrasli su vaćali bombone i odma ih odmotavali i ubacivali u usta. Ja san uvatija jedan voćni bombon, ubacija ga u usta, napustija najdraže mi selo i zaputija se u Koteze, jer je doli treći po redu Music festival.
A kad san doša doli ima san šta i vidit. Na stotine ljudi. Nekad ti nije jasno kako neke stvari funkcioniraju. Ali, to ti je kad se stvar zakotrlja. Onda ide. Ide i ne staje. I sve je jače. Tako i taj festival u Kotezima kojem smo moj gitarista Lepi i ja prve godine dali štih koji svake godine privlači sve veću pozornost. Razni kantautori i bendovi sviraju, a narod pleše po bućalištu. Pajo peče ćevape, toče se razne tekućine… I, sve u svemu, ko mali Woodstok. Mi smo malo svirali, onoliko koliko su nam bubnjari mogli izdržat. Sad imamo i zamjenske bubnjare. Jer Max je već malo u penziji.
Onda su došla dva Mercedesa s upaljena svačetri žmigavca i blokirali cestu. Narod je odma poletija na onoga zadnjeg crnog. Otvaraju se vrata i izlazi zvijezda. Cobra. Na očima su sunčane crne naoćale, na glavi zavezana majica. Odma se vidi da je zvijezda. Izlazi se direkt na binu. Ivica Begin najavljuje spektakl. Uzima čovik mikrofon i kaže: «A sada vanzemaljski rock!» Svi se smiju. Ko, ono, «vidi budale». I poče čovik arlaukat, plesat, skakat po bini. Svi se smiju. A onda je počeja pivat: «Nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti»…. pa tako jedno deset puta. Unda malo gitarista okrenija dva akorda, unda opet on: «Nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti»…. i tako opet jedno deset puta. Taman kad san se pita koji je smisao teksta on je počeja vikat: «Karamela, karamela, karamela»…. i tako jedno sto puta. Dok svima nisu izašle karamele na uši.
Skupila se ekipa isprid bine, ruke su gori, vidin ja da je čovik zvijezda. A onda odjednom poče vikat u mikrofon: «Avijoni, avijoni!!» E to je tek bija spektakl! Kad su se njemu počeli priviđat avioni.
«Lezite doli, avijoni, lezite doli!»
Odjednom, ko po komandi, svi na bućalištu legoše u onu prašinu.
«Lezite doli, lezite doli, lezite doli!»
I leži rulja u prašini bućališta.
«Amo dizanje!»
Svi se dignu.
«Amo ruke gori!»
Oni ruke gori. A svi mu se smiju. I snimaju ga mobitelin. Ko lud on. A on opet: «Avijoni, avijoni!» Ekipa se odma baca u prašinu bućališta. Crvenica s bućališta in se zalipila za znojne majice. Ali, svi su oni u transu. A Cobra je ka redikul, valja ljude po prašini. Liga i diže. Kako mu padne napamet.
I sad ti kontaš ko je ovde lud? Zašto bi se neko baca po zemlji, a da mu je pri tom dobro? Samo prava raja zna u čemu je trik. Nisu svi bomboni isti.
Post je objavljen 16.09.2008. u 00:00 sati.