… Daleko sam od tebe, nek te to ne boli. Znaj da moje srce samo tebe voli.
Nemoj tugovati, niti suze liti. Znaj da si moj život i uvijek ćeš biti.. !!
Umorna sam od života, od borbe oko nekih ljudi. Neda mi se više ustajati ujutro, neda mi se oblačiti. Najrađe bi se cijeli dan prešetavala po kući u piđami i sa raščupanom kosom. Neda mi se otvarati usta i pričati nešto što ionako nije istina. Neda mi se objašnjavati što mi je, jer vrlo malo njih uopće i može razumijeti što mi je.
Neda mi se ići van sa Ivanom i smiješiti se i pričati o onom savršenom vikendu koji je prošao dok sam rekla keks.. neda mi se gledati one odurne profesore u školi, koji misle da su netko i nešto, i da su najpametniji na cijeloj planeti.. neda mi se slušati i gledati Kristiana pod satom. živcira me.. i to jako. Zašto ja moram sjediti pored njega? Zašto nemože na sekundu šutiti? Zašto postavlja neka pitanja na koja smo već dali odgovor? zašto me mora škakljati dok pišem nešto? Zašto? Zašto? I hiljadu tih zašto?
I zašto svi umiru? Zašto je marko ostao bez tate. Bez osobe koja mu je značila sve. Zašto je ivan bio u komi? Zašto je matej postao takav kakav je postao? Zašto ljudi nemogu biti ono što jesu? Zašto se ljudi mijenjaju kao što se mijenja vrijeme vani?
Živcira me to. jako.
I najrađe bi sada plakala i vikala po kući. Ali neću. Jer znam da će onda Mateja upasti u sobu i početi sa svojim pitanjima, na koja ću se ja kao i svaki put pokušati izvući. I zašto Kristina mora ići na svjetsko u Uzbekistan? Zašto tako daleko? I iako govorim okolo da će to brzo proći i da ću izdržati, dobro znam da neću. Jer nemogu više. Jedina je osoba (uz ivanu) kojoj mogu doći u bilo koje doba dana i noći i plakati joj i reći joj što me muči.. a sada tih 10 dana? Tko zna što će biti sa mnom.. tko zna gdje ću završiti.. i nemogu podnjeti činjenicu da se nećemo čuti 10 dana. Oprosti ali nemogu..
.. Da si mi tu, to je sve što meni treba. U svakom si snu, ti si meni došla kao dar sa neba. Daj mi malo, a ja ću tebi dati sve…
pravit ćemo se da ono gore nisam ja pisala. Pravit ćemo se. To mi dobro ide.
Jer ipak, ja sam najsretnije biće ikada. Imam sve. Imam divnu obitelj, krov nad glavom, divne prijatelje. Moglo bi se reći da imam sve što mi treba.. pa da. Ja sam sretna..
K vragu.. maska polako opada.. sve pada u zadnje vrijeme..
Tu stavljam točku. I kažem: letim dalje. Nadam se u bolje sutra..
Post je objavljen 13.09.2008. u 14:19 sati.