Daleko mi najdrazi dom
Daleko mi moj najdrazi dom,
al nosim ga ja u srcu svom.
U njemu ostalo mi je zlato svo
Dalmacijo,Dalmacijo.
Odlazi brod i dusa mi s njim,
tamo na jug di maslina zri.
U krilu tvom me ceka lipota sto
Dalmacijo,Dalmacijo.
Tvrdu ka stina ja dajem ti ric,nece dugo proc
sa soldima ili bez njih,ja cu nazad doc
pod prozor njen da joj zapivam laku noc,laku noc.
Kad zapuse maestral u dusi,
sve me tebi Dalmacijo vuce,
Zeljo jedina.
Pa me nose nostalgije vali,
pa me vode di su tvoji zali
obali mog sna.
Evo ovo je bija ka neki mali uvod u ono o čemu želin govorit. Ajme meni užasno mi je vako čekat još tri godine kad ću se napokon vratit tamo di pripadan, tamo di san tribala bit, a ne odi u ovoj zabiti.... Istina je da kad san tužna, pri samoj pomisli na jug mi dođe smij na lice i presritna san, ali vako je stvarno teško... Svaki dan vidin iste ljude, svaki dan u istoj učionici, svaki dan ustajen u isto vrime, svaki dan pazin Malcolma, svaki dan isti rituali, ma dosadno mi je ljudi... Ja jesan persona za izazove i avanture ali ovo misto mi ih stvarno ne more pružit...
Post je objavljen 12.09.2008. u 12:28 sati.