Valjda ste do sada već svatili kako sam ja izuzetno dobra i humana osoba. O gostoljubivosti da ne govorin. Darežljivost da ne spominjen.
I što? Čovik bi pomislija da će se dobro dobrin vratiti. Da ću, npr. za poklonjene očale jednoj blogerici - turistici bit proporcijonalno obasuta darovima blogera - potencijalnih turista. Ali ne! Oni bi sad svi da in ja dan očale. I sira bi. Pravog kozjeg, domaćeg. I po deset eura da van podilin, i to bi imali srca uzet mi od onih par tisuća teško zarađene evropske valute? Krvavo je zarađena ta lova ljudi, toliko san trčala i skakala da sam se ogrebala na bugenviliju, benti, ko je posadi na ulaz od kuće. I nokat sam slomila i modricu na bedri zadobila dok sam se mučila da svojin gostima priuštim ono što zaslužuju. A vi bi sad da ja ...
E, gori ste od onih moji doma koji bi sad da in mama kupi knjige, plati struju i napuni frižider. Ne moš virovat u kako široke gaće se svi obukli.
Nema očala više ljudi! Ni sira! Eura ima, al ne dam!
Ste čuli za onaj splitski grafit, meni jedan od najboljih svih vremena? Malo je prost, ali moran ga prenit u originalu, jer bi inače izgubija značenje. Unaprid se ispričavan delikatnim ušima.
"Lito je gotovo, ko je jeba - jeba je!"
Tako van je i s očalama. I s bodulskim darovima.
Post je objavljen 08.09.2008. u 14:22 sati.