Marketing
Perfect in weakness...
Brzim korakom hodam ulicom. Smrad ED-a siri se oko mene. Svi znaju. Svi osjecaju taj smrad.
Ljudi mi sapucu iza leda. Kako ih ostavljam iza sebe, cujem saputaje "ED" "ED" "ED"... Cujem ih tako jasno u glavi. Mozda mrvicu prejasno. Ah, pa naravno... To su samo moje paranoidne misli.
Tko bi od njih u ista posumnjao? Da u 19:45h zurim do trgovine kako bih kupila kekse koje cu doma - ne normalno pojesti kao svi ostali ljudi, ne povratiti kao bulimicari, vec prvo lijepo prozvakati, upiti njihov okus sve do mozga i onda ravnodusno ispljunuti. Istina je... smrdim na ED i hranu koju pljujem...
Dok na blagajni stojim s kutijom keksa u ruci, imam osjecaj kao da prodavacica kima glavom onoj drugoj i smireno govori "bulimicarka." He he, draga moja teto prodavacice, nisam bulimicarka. Bulimicarke su tako ciste prema meni. Ja sam nesto puno odvratnije. Gadim se sama sebi dok se tako igram hranom. Malo sam se previse navukla na to...
Kuci se vracam skrivenim ulicama. Ne daj Boze da me netko vidi kako nosim kekse. Ja da jedem nesto poput toga?? Ni u ludilu!
Hm... kada sam ono rekla da pocinjem sa zdravom prehranom? Jucer?
Pa, jabuke su zdrave,zar ne? Pojela sam jednu. Tuna je isto tako zdrava, jel da? Pojela sam 3 zalogaja. Keksi? Strava i uzas, nezdrav proizvod pun secera, stetan za cijeli organizam. Necu ih pojesti, bez brige. Ipak ja sada zivim zdravim zivotom. Keksi u moj zeludac nece uci. Samo u usta, i onda natrag van. Ja zivim zdravim zivotom...
Mrzim se zbog ovoga.
Stvarno bih zeljela da mogu zivjeti normalno...
Ne, ne odustajem.
Sutra je novi dan, nova prilika, novi pokusaj.
Vidjet cemo kako ce ici...
Post je objavljen 05.09.2008. u 20:03 sati.