Stajali smo ispod istog neba i promatrali život. Osjećali smo milost što možemo biti djeca Božja, a istovremeno smo znali da nas očekuju teška vremena, vremena padova i ustajanja, pobjeda i poraza. Ali spremni smo bili prkositi svakoj oluji, jer je iskra zapaljena u našem srcu preskakala svaku prepreku. I glasovi su utihnuli... I noć se spremala na počinak. Sve što smo imali bila je pjesma srca koje se uzdiže k Bogu. Naizgled, ostajali smo sami, ali znali smo u dubini duše da je Gospodin s nama. Znali smo da nas drži na svom dlanu.
I tada smo shvatili da smo rođeni u vječnosti, da se vraćamo svom Stvoritelju. Znali smo da je svaki poraz bio predokus pobjede koju ćemo iskusiti u trenutku kada dođemo kući.
Bili smo ljudi, djeca Božja. Nitko nam ne može oduzeti tu slobodu... U toj slobodi leži naše dostojanstvo. Uzeli smo križ i krenuli za Gospodinom... Kuda? Prema Životu...
Post je objavljen 04.09.2008. u 00:18 sati.