Joj koja sam ja glupača, ajme oči me peku od suza, suza za njim, ovo pišem jer se samo tako mogu olakšati, ne želim znati kako je to kad izgubiš nešto vrijedno, ali ja to znam i ipak se ponašam kao idiot prema njemu. Sve ovo što je on napravio je ništa, iskreno to mislim, očito ja nisam normalna, jer se naljutim na svaku sitnicu, svaku koju kaže, iako znam da to ne misli, iako znam da me voli, da mari za mene. Ajem kao da namjerno želim da me povrjedi, pa što je samnom više nit neznam što da radim sa sobom, poludila sam totalno. Sasa stvarno shvačam što radim, ono nisam normalna, ono uglavnom sam ja bila ta koja je bila povrjeđena, a sada ja to radim i to onome kojemu je stvarno stalo, joj ja bi da me grom strefe, jednostavno da me nema, jer sam kukavica da se sama izbrišem sa ovoga svijeta, nemam čak hrabrosti reći mu "oprosti, pogrješila sam", ne nemam jer znam da sam kriva, eto rekla sam i to što nikad nisam. Rekla sam čega se najviše plašim, da sam ja kriva. Ja koja uvijek radi što drugi žele, a ne ono što ja želim. Ljudi mogu tako lako manipulirati mnome, ali ne i on, on to ne radi. Ne to ja radim njemu, i to tako što radim ovakve gluposti.
Joj kada bi samo bilo tako lako reći ovo a ne napisati. Ali ja se neznam ispričavati. Joj zar ovo moram shvatiti preko neke serije. Ajme majko, nitko zapravo nezna što se dešava u meni, ono gledala sam tu seriju koju obožavam, i onda shvatim što sam zapravo napravila, što sam onda napisala, što sam učinila. Tek kada si korak da nešto izgubiš tek onda shvatiš da trebaš sve priznati, ispričati se jer samo tako možeš vratiti ono što je tvoje, ili je bilo tvoje. Samo da je moguče ovim mojim suzama vratiti riječi koje sam izrekla. Ali ne mogu, jer što je izrečeno nemože se vratiti, nema povratka u prošlost nego samo ići prema budućnosti. Jednostavno želim otići, želim ovo zaboraviti, želim nestati ali sa oproštajem. Jasno mi je da moram tražiti oprost jer ne mogu otići sa tim teretom na duši, da sam povrjedila osobu koji je bio spreman sve dati za mene, apsolutno sve, čak i život kada bi to bilo potrebno. Eto žašto ne želim nikakve poklone od njega, jer dobro je rekao kada je rekao da je predobar, da predobar si za mene, iako ovo zvući kukavički ja tebe ne zaslužujem. Ovo se nemože usporediti sa njegovim postupcima, zbog toga što se on pomalo ponaša djetinjasto, ali ne uvijek.
Ali ja, pa ja sam potpuna druga priča, ja se uvijek držim visoko, uvijek se pravim pametnom, dok se ovakvo nešto ne desi, onda tek shvatim što imam i što mogu izgubiti. Hehe, eto sad se jednostavno sama sebi smijem sa suzama u očima, nikakve suze meni sada ne mogu pomoći, nikakve! Dobro su meni moji govorili, da sam sebična i neodgojena. Ali ne u tom smislu da me nisu odgojili, nego da sam ja postala bahata jer su mi previše dopuštali, jer nikad u životu nisam primila batine, jer sam jedinica i neznam što to znači djeljiti radoteljsku ljubav, jer sam uvijek bila bakina i mamina curica, ja sam si sama kriva za sve. I ono što sam sama postigla, sama i uništim. Zašto nemam malo više hrabrosti i pameti u sebi, a ne samo arogancije i gluposti. Zašto ne živim na s. polu gdje nema ljudi koje bih mogla povrjediti. Čak i moja kusa ima više poštovanja nego ja.
Ovo što sam sada napisala, ovo su bile moje najdublje misli, misli koje dolaze iz srca, srca koje drhti, iako će možda netko pomisliti da sam ovo samo napisala kako bih dobila oprost, onda vara! Najrađe bih plakala mami na rameni kao nekada, ali ne mogu, neka me pamti kao veselu a ne sa suzama u očima. Iako znam da ne zaslužujem oprost, molim te Drago, OPROSTI MI.
Post je objavljen 02.09.2008. u 18:42 sati.