Ispijam jutarnju kavu,
u pozadini ritam,
onako lagan
kao misli dok
se bude.
Slušam korake
izgubljenih ljubavnika
što traže vraga da
pokuca na vrata
i kaže im koju
pametnu.
Vjeđe sanjaju
otvorene.
Puzim mirnoćom,
nalazim sebe u
ovom čudnom
trenutku.
Na dnu šalice
čudne sjene
u kojima nas
prepoznajem.
Šapat...
"Ne boj se, draga
uhvatili smo naš
trenutak, kreni sa
mnom."
Vrag se smije,
dodajem mu
šalicu.
Ležimo nagi,
u šalici kave.
Znam taj
ugrižen vrat.
Šapat...
"Sad si moj, dragi
neću te pustiti jer
nitko to ne radi bolje
o mene"
Misli su na respiratoru.
Vrag nije vratio šalicu.
Držim tu ruku i ne vidim.
Izgubljen, iskupljen
u navali proročanstva.
Post je objavljen 29.08.2008. u 11:07 sati.