Orah. Nut. Nut, blesav. Orašje. Nut City.
Nekad oko šest ujutro - to bi bilo danas - moram na put. Pa sam legao, otprilike, navrijeme. Nisam uzeo u obzir da moja bolja polutka, obloguza komšinica R., iako je ugasila kompresore, traktore, flekserice, djecu, muža i čekrke, ne spava. Pa me naravno probudila zorocikom u ponoć i kvarat srcedrapateljnim opraštanjem od nekakvih gostiju.
Haajtee deeettee haaajte ooopet jaaa hihihihih hehehehe pa dete pa jjjojeee dooođteee hajjjteeee ajjteee... Gostinjski Mercedes 220 diesel relativno je brzo upalio i odbrektao.
Pošten bi kršćanin pomislio da sad nastupa ura od bračne kopulacije ili sna do zore.
No ne.
Jerbo, arlauk ženski, harmonika usitno, cviloder kao sve žrtve genocida uglas. Ležim, vrtim se, Prvozakonita se probudi, da de ba, što je, spavaj. A ja, vruće mi. Hladno mi. Antonija nigdje. Sna niti.
Ustadoh, hlače navukoh na dupe golo /!koke!/, doprtljah Fejsbuk, Špigel, Ememejajdi Krokap, Autosport, Vebmejl.
Ono i dalje harmonika, baba cvili kao da je kolju.
Palim mobitel, tražim broj lokalne policije.
Neću se žalit'. Samo bih pričao.
Zamišljam zgodničku policjotkinju garavijeh okica. Uniforma, pouska na guzi. Dosadno joj.
I zbilja, ženski glas nudi - poslat će patrolu. Ja, da ne /!!/, čisto pitam, smijem li ja sad oplest Vagnera ili Ramonese, jerbo onima svadba, meni prababi rođendan. Pa i ja merhametli i sevdahli i hajrli i sretan. Usred srijede na četvrtak. Da ne. Jer da oni imaju dozvolu za dernek.
Pokušam milomaznoj milicjotkinji pojasniti kako vikendom tuče folkoteka, utorkom komšinica R., sad eto svadba, a ja bi eto ili spavao, ili dernečio, pa me zanima kad i kako smijem te mogu.
Njezino pitanje - nisam li i ja oženjem te nisam li i ja malo slavio kad sam se ženio.
Na moje režanje da sam u braku vjerojatno koliko ona van pelena, kako je meni umjesto pira partijska policija vrata noću razbijala u ono doba zbog života sa Bosankom i kako gradskom provinijencijom nisam puštao đigere na svadbi i kako sam živio uzduž i poprijeko desetak gradova i mjesta amte i tamte ali nigdje kao ovdje, ona veli, da, Orašje jest drukčije, nije ni ona odavde, eto, da ona sad pošalje patrolu, što ja mislim, ali opet svadba je, nije red...
Tu mi je žao dođe.
Tu me dobila.
Zbunjeno se i nervozno se nasmije u slušalicu /pendrek ostaje zamišljen kako i gdje/. Na moje, da me sad baš nasmijala, olakšano se nasmije. Kontrolirano, ali - trza.
Hahaha, hihihi... Što ćemo, ništam eto, čujemo se, ništa, dobro jutro, dobro jutro.
Dođe mi žalit za prošlim stanom.
Kad sam, jedne slično bezumne noći, shvatio da je razvodna ploča za kafić u našem ulazu... ovladao sam njima. U tri skoka do osigurača, cviiil, cviiil, tajac; staklolom iz kafića, škripa guma, dijapazon katoličkih psovki i --- tajac.
Ovako...
Bespomoćan sam.
Besponoćan.
Beznoćan.
/I kako ne ludit kad onda, jedan jedini vikend u par mjeseci doma, u Zagrebu, u tri ujutro nekakav polumliječni debil iz spuštenog Golfa oplete Cecu kraj Avenue Malla, meni pod penđerom... Zolju! Vratite mi zolju.... Mir i dobro... Krvavooko... Sterben... Schlafen... Ob's edler im Gemuet, die Pfeil' und Schleudern des wuetenden Geschicks erdulden, oder, sich waffnend gegen eine See von Plagen, durch Wiederstand sie enden... Živio, Nachtfresser! Bog Te blagoslovio, Shakespeare... Viva Nut City.../
Post je objavljen 28.08.2008. u 01:52 sati.