Pregled posta

Ja sam maleno ČUDO(vište):)

Danas dan počel ovak...navila ja sebi budilicu u 7,kaj je meni jakko rano kad obično spavam do 12.U 7 i 15 počela tekma za broncu,sudionici Pakleni i Španjolska.Još onak u polusnu pratila sam tekmu i po prvi put jedva čekala da završi da idem natrag na spavanac jer je umor bil nepodnošljiv(još kad sam se sjetila da se za tjedan dana tak svaki dan bude trebalo dizati...)Počeli smo ko i obično-odlično,vodili i po tri razlike,al nisu Španjolci bilo ko da bi odustali.I nisu odustali naravno,dok nisu poveli s 3-4 razlike...a naši počeli igrati kad je bilo prekasno...opet smo izgubili,al ne zbog toga jer nismo igrali nek zbog Hombradosa...opet ko i protiv Francuza,njihovi vratari su nas spriječili da osvojimo medalju na Olimpijadi.Al kaj sad,život ide dalje...makar tak nisam mislila u petak kad smo zgubili protiv Francuske..teško mi je to bilo palo,al danas,čudno...kad smo zgubili...bilo mi je žal,al ni upola tolko ko u petak...skoro pa mi je bilo svejedno.Valjda jer sam se u petak naplakala za cijelu godinu...Meni su oni i ovak i onak NAJBOLJI i bez obzira kaj se dogodilo,dal oni dobili tekmu il ne,volim ih i ne predbacujem ak zgube.I sad upravo vidim na televiziji da se Lino ispričava svima u ime reprezentacije.Ma kome se on ima kaj ispričavati?Pa on je napravil tolko toga čak i za sljedećih par godina,tak da...Lino,svaka al svaka ti čast,najbolji si,imaš najbolje dečke u repki.Volimo vas!Onda napokon nakon tekme,blizu 9,zgasim ja televizor i polako počnem snivati i onda mama zove sestru i mene da nek se dignemo da idemo na Mariju Bistricu.To mi veli 45 min prije nek smo išli,a ja bez oprane glave,bez ideje kaj obući...a to tak ispalo jer smo mislili da budući da je kiša,nikud nejdemo.Al uglavnom,drago mi je da sam išla.Nekak se bolje osjećam(makar sad to smiješno zvučiAl lakše mi je,i kad si tam onda nekak shvatiš da trebaš cijeniti ono kaj imaš u životu,da budeš sretan kaj imaš ono kaj imaš...Al sam puknula od smijeha kad smo išli na kalvariju...i išo je s nama od bratića sin,mali Noa,dečkić od tri i pol godine...I idemo mi prema jednoj postaji(sad neznam točno kojoj),a tam Isus nosi križ i oko njega još par ljudi,al se nije dobro vidlo jer smo bili još dosta udaljeni.A veli mali Noa:Gle konja!Ja sam crknula od smijehaKaj sve mali nebu provalilKad ideš na M.Bistricu,logično je da si nekaj i kupiš,ne?Prvo sam rekla da hoću samo onu svetu narukvicu kakvu imaju svi nogometaši.I onda prolazimo kraj jednog štanda s Dinamovim i hrvatskim obilježjima i veli mi sestra da ak si hoću pogledati kaj,da bu mi ona kupila.I tak ja razmišljala dal kupiti kaj od Modrih ili ipak repka na prvom mjestu.I ipak repka na prvom mjestu i kupila si ja šiltericu Croatia,baš mi je super,sad bum potpuna navijačicai kao idemo mi prema izlazu i doleti sister no.2 i veli da ovo moram videti...kad ono na štandu 'visi' majica...od Tošea!!I naravno da sam si ju kupila jer da mi ju nije sestra,mama je rekla da bi mi to sigurno kupila jer zna kolko ga volim.Ispunila mi se velika želja i mislim da moram biti skromna i više niš ne tražiti jer sam dobila i previše već u životu.Al čovjek je takav,uvijek hoće nekaj više...A ak koga zanima zakaj naslov posta glasi ovak kak glasi...glasi tak jer sam danas vidla majicu s tim natpisom i zaljubila se u njuBtw.velika pusa i Usainu Boltu,dečko je prezaaaakon!Do slušanja...

...by:ninna...

Post je objavljen 24.08.2008. u 21:33 sati.