Kupih cd naziv Fallen. Evanescenceov naravno. Sad slušam od kada sam sjela za računalo. Nije da nemam spržen, ali original je jednostavno original. Prisjećam se malo svog života. Do prije godinu i pol otprilike ja sam bila još jedna sretna glupava djevojčica. Da se razumijemo još uvijek sam mala balavica i još uvijek sam glupava, ali na neki zreliji ili da tako kažem morbidniji pogled na život. Ne znam je li to sam o prolazna faza. Ipak prolazna faza prođe kroz kojih par mjeseci. Ovo ne prolazi. Ne mogu biti sretna. Mogu imati sve, ali me nešto koči. Nije da su mi nedavni događaji išta olakšali tu moju situaciju. Bila sam kod prijateljice. Prva stvar koju je napravila kada sam došla je to da mi je pregledala ruke. Ne draga ne režem se. Nije to moja furka. Neki to rade, mene jednostavno strah. Možda i bi da se ne bojim toliko. Ja se zato obilježujem peglom. Pripremala sam se jer smo nas troje trebali u Zagreb. Toliko sam nadarena da kada sam izglačala sve što se izglačati dalo vračala sam stalak na kojem je bila pegla i zapela. Guess what? Pegla mi je pala na ruku. To boli. Jako. Ali ne toliko grozno kao što izgleda. Užas. Oš malo pa gotovo. Škola počinje.Play ground, school bell rings again. Ne da mi se više. Ne mogu više. Taj pritisak prokletih profesora. Svako misli da imamo samo njegov predmet. Od kolijevke pa do groba mi znamo da nije najljepše i najbolje đačko doba. Zašto onda „odrasli“ forsiraju toliko. Ne želim previše pisati. Uvijek se raspišem i kada gledam što sam objavila nema ničeg pametnog i smislenog. Zato…
Post je objavljen 23.08.2008. u 12:59 sati.