Kada dođe buraz, bar kod nas na Balkanu, neke bitne stvari u životu se menjaju. Buraz je, kao i svako iz mračne institucije zvana Familija, neka vrsta svetog bića koje mora biti blaženo neznanjem o svemu što bi, makar i iz daljine izgledalo negativno. Odnos je isti kada dođe rođak sa sela, tetka iz Amerike ili član najužeg jezgra Familije iz Beograda. Ne pričaš o tome kako trošiš preko svojih mogućnosti, kako si sjeban kad nema posla, ili kad dežurni Dalmatinac ne dođe nekoliko nedelja, a zalihe vina ispare, pa si oduđen na skuplju, flaširanu varijantu, ili na groznu varijantu zvanu točiona, ili na jednako groznu "feštu". Sve mora makar da izgleda savršeno, iako se tvoj mali svet raspada zajedno sa tvojim malim stanom iz vremena real-socijalizma. To su te male balkanske igre, mada mislim da su te igre iste svuda kada dođe do fenomena zvanog osamostaljenje.
Znači, kada se pritom desi shit da negde po gradu poseješ 100€, ili da neku nedelju ranije brutalno zafeštaš negde u Istri i na pitaj kurac šta sjebeš par stotina kuna, ne smeš da se bedačiš ako ti sutradan nestane štek za hleb i cigare. Stoički i sa osmehom nameštaš pozu gastarbajtera koji samo što nije uspeo u životu i peglaš dalje. Buraz očekuje plaže, koje su, istini za volju u Rijeci užasne zbog galopirajuće socijalističke industrijalizacije, pa u krntiju moraš konstantno da sipaš čorbu i teraš do Kostrene, Mošćeničke Drage ili gde god da je dobro kupanje. Srećom, to nije predaleko.
Drugo, buraz živi sa mamom i tatom, pa je navikao na takav tip komfora koji zahteva tri obroka dnevno. Mi koji živimo kao studenti, iako to i jesmo i nismo, doručkujemo kafu i cigarete, ručamo šta god, a večeramo ostatke ili hleba, putera i vegete ako smo naduvani kao svinje. Znači, broj odlazaka do trgovine se povećava, kune izleću iz novčanika.
Treće, red je pokazati sva kultna mesta koja su nama, meštanima, iz nekog razloga fora. Broj popijenih kafa se penje sa 1 na 5. Sreća u nesreći je što nemamo posla, ni pametnijeg ni obaveznijeg, pa ne izostajemo sa istog.
Poslednje, i najbolje, su izleti po Istri, obaveza koju svako ko ima goste u Rijeci rado prihvata. Iako to ujeda za novčanik, ima nečeg magičnog u vožnji po lokalnim putevima i jela po savršenim kafanama po malim, divnim mestima prepunim istorije. Dva izleta u 5 dana su možda i najbolji deo rođačke posete. Prvi put do Labina i Huma, drugi put do Tinjana i Rovinja. Ušuškanost minijaturnih gradića i mondeni turistički centri su kontradiktorni štihovi koji mi uvek prijaju. Ipak sam u duši putopisac i kapiram da bih bio do jaja u tome kada bi me neko otkrio.
Stavka koju sam namerno preskočio je noćni provod. Toga mi je i onako pun kurac već nekoliko poslednjih godina, otkako su mi izlasci postali robija usled noćnog rada za mix pultom. Žena i ja smo se spakirali i zbrisali na Lošinj za vikend, ostavljajući mog brata na milost i nemilost njenom bratu. Njih dvojica su ionako postali dobri drugari.
***
Btw, sada sam u Beogradu i još uvek furam istu gastarbajtersku priču. Nemam snage da se foliram više nego što treba, pa nikog od drugara nisam ni zvao. Kad budem imao snage, staviću novu dozu šminke i montiranog stava i srediću se za uvek istu ulogu. Valjda će ovih dana ili meseci u đir uleteti i neki posao, pa će maska postati realnija, a obaveza igranja uloge nešto ređa. Zapravo, o ovim stvarima i ne razmišljam kada sam doma, u Rijeci. Mora da me hvata neka beogradska depresija...
Post je objavljen 21.08.2008. u 21:01 sati.