Marketing
prijatelji
eh, odlučih aj ipak se na nemoguću misiju, pa da da vidimo koliko je ljuudi obilježilo moj život, dakle rekla bih o svima ponešto o svim mojim prijateljima, kakvi su bili, kako su izgledali, kad su ušli, a kad izašli iz mog života, kako su se našli pokraj mene, zašto mi više nisu prijatelji, jesu li samo poznanici ili nisu ni to...
kad sam došla na tu ideju nisam ni sama znala bi li krenila od sebe pa da mozete naslutiti kuda ideu ove priče, ilida krenem sa početka mog života i onih nekih prvih dana kojih se sjećam...pa mislim da je bolje tako...a mozda prvih kojih se sjećam da sam se druzila s njima , bili su moji bratić i sestrična, i sestra...ne znam zasto oni prvo, ali neka budu prvi..
stavit ću tu sestričnu prvu jer sam s njom zapalila i prvu cigaretu i prvo smeće koje sam zapalila 
...mislim da smo tad imale, ona 6, a ja osam godina.... jako smo voljele barbike, ja nešto manje ona više, ja sam u to vrijeme voljela penjanje po drveću i najčešće bi me roditelji tamo nalatzili, negdje u nebesima nekog oraha ili zerdelije :)....ne znam zasto su branili da se penjem na drveće kad gore ništa opasno nema, jedino ako se strovališ dolje može biti gadno...uglavnom ko što kazah, s njom je zapaljena prva i zadnja cigareta , koja je ponovo ušla u moj život krajem gimnazije.... nas dvije smo se odlučile igrati gospođa, ne znam na šta se to sve svodilo, ali svakako da smo sjedile za velikim kuhinjskim stolom, pazile da ta cigareta sstoji u našim rukama , baš kao što stoji našim starcima....i onda je njena mama, moja tetka taj dan došla ranije s posla , i pozvonila na vratai mi kud ćemo, šta ćemo s cigaretom odlučimo u smeće, a smeće je pretstavljala plastična vrečica pokraj frizidera, bez ikakve kante, samo vrečica, nas dvije smo to šuksnile unutra i naravno sve se zapalilo, kad kažem sve mislim na cijelu vrečicu..... tad sam dobila poprilično batina, jer mislim da me se jedino tako moglo smiriti....ne mislim da sam bila divlje ili nedokazano dijete, ali sam bila jedna od onih kojima standardne igre nisu bile dovoljne, kojima je penjanje po gromobranima, i inim stabilnim, uspravnim stvarima bio prioritet pred svemu drugom.
S bratićem baš nisam puno šajbala u tim ranim osamdesetim, on je više visio na komodoreu 64, ali za njega me vezu uspomene mog ( našeg) prvog kušanja ugljena i zelenog špricanog grožđa....zbog grožđa smno večer proveli na hitnoj i masaži trbuha , a za ugljen su starci saznali jer smo bili zamazani crnom bojom oko ustiju...ne znam zašto nam je on bio fin, ne sjećam se da ima neki okus.... ali bilo nam je super..nekako mi se čini da sam dok sam s njima ludovala uvijek ja bila kolovođa...tako me i jedna prija koju ću spomeniti nekad kasnije, u 11 godini života, naučila psovati i to onak poprilično, pa sam onda i ja njih ali a kad bi me pitali šta to znači ja sam im rekla "pozdrav" da bi oni onda na tom "mom jeziku" pozdravljali mamu i tatu, sve dok im oni naravno nisu rekli šta izgovaraju......
i tad sam dobila batina...
E a moja sestra to je jedna sasvim druga priča, nas dvije se u ranoj mladosti baš i nismo voljele, gađale smo se klompama, ona je mene uredno plašila perijem, i govorila mi da njeni mama i tata nisu i moji mama i tata, a ja onako mala, mogla sam i povjerovati u to buduci da sam rođena iznenada, nisu me očekivali i onda sam banula nakon 4 godine, bila sam crnkasta, 53 cm duga, moji su svi manji od mene...( do danas sam narasla još 121cm..da ne bi mislili da imam 210cm)...bila sam bas super...e toga se sjećam ;)...dakle ta moja sestra, koja je meni sad apsolutno super i skojom imam dogodovštine i do danas, a ne samo onda, je bila drukčija od mene potpuno, ona je imala i ima svoj svijet, nije skakala po penjalicama, nije se verala po drveću, nije se klikerala, niti šarala rifle penkalom, nije jela svoju kosu, nije tajno jela bombone i bacala papiriće iza kreveta nije čuvala ono iz koštica bundevskih za kraj pa sve kasnije strpala u usta, jela je redom, nije si nikad ništa sama skrivila, dobila je batina samo kad su je morali istući jer sam ja toliko uvjerljivo lagala da je ona za nešto kriva...a jaadnaaa, a šta da joj radim sad....dakle, nju ćemo nazvati Ana, sestrična nek bude Anka, a bratić Antun. Tako je. Ovaj blog će imati smisla jer su oni prvi i zvat će se sa A, tako ćemo redom ljudima dati imena, i vidjet ćete da to nije bezveze....sve ima svoj smisao. Dakle Ana, nije krala zerdelije i niju su ju morali plašiti a u tom dvorištu postoji doga, nikad joj se ruka nije zaglavila između kreveta i zida, meni sve to je. To je bilo u to doba kad se nismo baš voljele, ona nikad nije htjela samnom igrat gume u predsoblju, i znala je napraviti stoj i zvijezdu, ja to ne znam ni danas. Nju su voljeli susjedi, mene baš i ne, ne znam zašto, kazu mi da sam imala običaj skakati gume u stanu u vrijeme kućnog reda. Na našim slikama iz djetinjstva ona se slikala sa pola ljudi iz zgrade, ja slike takve skupne imam samo sa svojih rođendana, nemam niti jednu sliku sa susjedima. Budući da je Ana itekako još prisutna u mom životu, spomeniti ću je sigurno još par puta. 
Post je objavljen 21.08.2008. u 00:00 sati.