Marketing
Galebovi umiru laprdajući
Kažu da s prvom kišom nakon Vele Gospe litu polako dolazi kraj. Iako priznajem da u ovom narodnom mudroslovlju postoji tračak istine, ovako kad malo bolje promislim, čini mi se da taj famozni „kraj“ dolazi više u psihološkom nego li u klasičnom meteorološkom smislu. Međutim, nije mi ni na kraj pameti dozivati nešto takvo, unatoč već primjetnom zamoru od fešti, furešti, šušura, krkljanaca i koječega još, jer da je u mojoj moći, svako lito bi se produžilo barem na šest miseci.
.
Drago mi je društvo, pogotovo ako je dobro, nije da nije, ali koji put za promjenu dobro dođe i kupanjac u solo verziji. Tražeći neophodnu dnevnu dozu od barem petnaest minuta samoće, odlučija sam razbistrit vlastite misli na jednom od mojih tajnih skrivenih kutaka.
Tako sam jučer doziba do jedne lipe plažice koja se za vašu informaciju, nalazi deboto na kraju svita, ima se do nje šta plovit, šta hodit kroz labirinte suhozida, dobre dvi, možda dvi i po ure vrimena. Između crnih škrapa i oštrih stina, uguralo se malo žalo od sitnih okruglih oblutaka koji me podsjećaju na njoke, samo šta su ovi puno tvrđi. Ovakva mista nikada nećete naći u turističkim prospektima. Za živo čudo, plažica je ovoga puta bila prazna, lipo sam ispružija šugaman, uzeja libar u ruke, slušam more di se meni penje i zagrli me more oko vrata i kako to već ide, sve pet plus, nema šta...
Vruće je, nema ništa bave, tek nekakav slabašan južin sramežljivo pirka. Iza dva škojića, kroz mutnjikavu sumaglicu, naziru se obrisi dalekog Otoka.
Kasno lito, savršeni mir...
Ali naravno, ne može to tako vječno trajat...
Nije prošlo niti deset minuti moje nirvane, a iza punte se pomolila prova neke drvene barčice s karakterističnim tup-tup-tram-tram zvukom pretpotopnog dizelaša.
Usrdno se nadajući kako se iza kašete koja glumi kabinicu, pored hroptavog motorina nalazi tek usamljeni stari ribar s Drvenika koji je odlučija vezat brod za kraj, uranjam svoj pogled u lako štivo nepoznatog autora.
Međutim, tup-tup-tram-tram zvuk postaje sve jači i jači i sad više nema dileme, ovaj je zajunija točno na moj komadić raja. Sad već jasno vidim u rasklapanoj barčici dvojicu iskusnih korisnika mirovinskog fonda, jednu ženu u najboljim godinama i dvoje dičice naoružane drečeće crvenim pojasevima...
Proćelavi «skiper» diletantski baca sidro po krmi niti petnaestak metara od mog nosa.
Aj ća, sad moram Adamov kostim zamjenit nekim čednijim izdanjem, brontulajem u sebi, ali mi to malo pomaže...
Od svih valica i plaža na otoku nije ima di, nego baš na ovu «moju»...
Umilno ga ošinem pogledom, ali skipera to niti malo ne tangira, evo ga već skače s broda u more i pliva ravno do mene...
- Jesmo li vas uznemirili?
A šta ću mu sad reć, oću li bit brutalno iskren pa mu ić reć da odhebe na neko drugo misto, i koji ga je vrag donija i njega i njegov rasklapani kajić, ali eto, stariji je čovik, pa samo pomirljivo procidim:
- Nema veze, svi imamo jednako pravo na more...
On je to izgleda jedva dočeka ka legitimitet svoje okupacije, evo ti ga već na žalo.
- Vruće je...
- Nema maeštrala – prozborim nešto, tek toliko da ne ispadne da sam se ofendija...
- A čuj, evo me zamoliija susid da mu odvedem goste malo na more. Reka sam im može – sto kuna na uru, nije neka lova, ali eto, dobro je...
N'ti jarca, mislim se u sebi, sto kuna na uru njemu nije neka lova..
Ovo su ti Poljaci – nastavlja on priču ničim izazvan - muž i žena, ma je li vidiš ti ovo, on je deboto moj vršnjak, a žena mu je mlađa najmanje trideset godin...
Uuuu, vidiš li je, koja je to makinjeta...
Nije baš elegantna, ali jaka je, gazi li ga gazi...
Nije mi baš od potribe, ali isto dignem pogled s libra i stvarno imam šta i vidit – gospođa Poljakinja prava je žena raskošnih oblina...
- Evo, do malo prije se sunčala gola na provi – opet pila čimavica – ma da si joj vidija cice, majko moja, da se bilo uvalit između njih...
Ajme meni, sad mi je jasno da sam naletija na zakržljalog umirovljenog prestavnika galebarske eskadrile koji su nekad davno pod krinkom organiziranih fish-picnica vrlo stručno zavodili jedre strankinje...
On, prasac jedan stari od sedamdesetih godina, ovde slini nad čičonama tridesetgodišnje Poljakinje...
- Vidi je, opet se skinila, čekaj, zvat ću je da dođe bliže nama pa da i ti vidiš...
O Gospe moje, ma molaj me čoviče, pa na šta ti ja sličim...
Poljakinja stvarno bez gornjeg dila kostima, brčka se u plićaku, zabavljena dicom, kupaju se, guštaju...
- Eno je, ma vidi, neće da dođe, jesi vidija da joj je muž sad ništo reka, bit će joj ne da...
- Mora čovik čuvat svoju ženu, bome...
Stara čimavica se ne da, jaši on i dalje...
- Znaš, ima sam jednu Mađaricu ovo lito, trideset i šest godin, stalno sam je vozija na more, javila mi se jučer da će opet doć...Evo, baš ovde bi je doveja, na ove plaže, stalno je bila gola, hmmm....
Ma sve gledam staroga jarca ispod oka i jedva se suzdržavam da mu ne rečem dvi-tri riči, ali računam – nema smisla, ovaj je uživljen samo tako....
Samo...ma di je mene naša!?
I zašto on meni sve ovo laprda?
Je li misli da će me impresionirat ovim pričama?
Ili mu izgledam ka totalni luzer...
Ma šta sam ja Bogu skrivija da moram trpit ovoga ocvaloga galeba u penziji, benti koji ga je vrag donija na moje žalo...
Značajno kolutajući očima, nastavim čitat, ali ovi me mlatimudan totalno izneredija, nemam više pojma uopće o čemu se ovdi radi, ni koji su glavni likove, ni misto a kamo li vrime radnje...
Vidija je konačno i on da u meni neće nać blagoglagoljivog sugovornika pa se uzvrtija okolo. Konačno se vratija na brod, evo su se konačno i Poljaci iskupali, ajte više ća, jeste li gotovi...
Ali ne, oni se sad sušu, brišu šugamanima, dica grintaju, malo in je mista, izvadili spizu, mumaju...
Kakve sam sriće, ovi nikad neće otplovit...
Evo ti ocvalog skipera opet na provu, zove me da oću li im se pridružit...
- Fala, drugi put – samo odmahujem rukom
- Jesi je vidija, an?
Kimnem glavom samo da potvrdim velebno otkriće staroga čimavice glede ženske anatomije, šta sad s njime...
Kad je konačno nakon desetak minuta počeja dizat sidro, sunce mi se ozarilo, iako je i bez toga sjalo prilično žestoko.
Stara čimavica pali motor i sad mi ono tup-tup-tram-tram zvuči puno bolje od najlipše Bethovenove simfonije. Konačno, spas!
Nisam posli još dugo ni osta, maeštral nije uspija probit uzavrilu ariju, a i ovo me nenadano galebarsko educiranje skroz iscrpllo.
Vraćam se nazad dobro poznatim stazama, ali mi iz glave nikako ne izlazi nadobudni skiper.
Moga bi mi bit otac po godinama, a on se meni uvatija falit ka pubertetlija.
A ne izgleda ka redikul, u nekoj optimističkoj verziji još bi moga djelovat ka pristojan čovik...
Ili se on meni tija ispovidat!?
Sad mi je da mislit!
Ma šta bilo da bilo, nije mi baš drago, satra me totalno...
Dalmatinski Galeb je vrsta u izumiranju.
Ako je suditi po ovom primjerku, to uopće nije tako loše.
Ptice navodno umiru pjevajući.
Galebovi očito umiru laprdajući...
Post je objavljen 19.08.2008. u 09:16 sati.