Nekada davno, pre hiljadu vekova, pre nego sto je bilo ko od nas nastao, bas bas davno, zivelo je savrseno stvorenje. Toliko savrseno da mu nije bila potrebna ni voda, ni hrana, ni vazduh, ni tlo pod nogama. Nije mu bilo potrebno ni drustvo, ni majka, ni otac. Ono je jednostavno bilo dovoljno samo sebi. Udisalo je, pilo je i hranilo se samo svojom lepotom i harmonijom zivljenja. Imalo je perfektno izvajan oblik kakav danas ne moze izvajati ni jedan vajar. Savrseno je mirisalo, hodalo, zivelo. Bilo je savrseno, razumes? Medjutim, sunce, mesec i zvezde bili su jako ljubomorni na to stvorenje. Sunce - kako je sijalo visoko na nebu od tog savrsenog stvorenja, bilo je ljubomorno jer je osudjeno da vecno gori. Mesec - kako je uvece bacao prelepe zrakove i bilo najsvetlija planeta na tamnom nebu, bilo je ljubomorno na savrseno stvorenje zato sto je usamljeno. Zvezde - kako ih je bilo mnogo na nebu, bile su ljubomorne na savrseno stvorenje jer su toliko udaljene jedna od druge. I tako su te prirodne sile odlucile jednog dana da razdvoje to savrseno stvorenje, presekle su ga na pola, jedan deo bacile na istok, a drugi na zapad. Vremenom, Bog je napravio vise takvih savrsenih stvorenja, ali prirodne sile su svako savrseno stvorenje prepolovile i njegove delove bacile na razlicite strane sveta. Te polovine nazvane su ljudi. I od tada svaki covek zivi u nadi da ce pronaci svoju davno izgubljenu polovinu. Nekima se posreci pa je pronadju, ali pojedini ne uspeju ni da je vide i umiru ne proziveci zivot u harmoniji...
Post je objavljen 14.02.2005. u 10:26 sati.