Marketing
....PRVI SKOK, OPREMAJ SE......
Nas dvadesetak sjedimo na livadi, cvrljamo i ckamo nasprvi skok.. OPREMAJ SE; dopire so nas glas instruktora i svi krecmo prema njemu.
Opremamo se do zuba, na baš laganim padobranom i kavigom. U očima jasno vidljiv strah, srce kuca kao da smo upravo istrčali maraton od 100km.
Bila sam smirea sve dok se avion nije upalio. Srce je lupalo. ma to se ni ne moze nazvat normallnim otkucajima, iz lagane rumene boje lice mi je pocelo dobivati boju duha.
Nas 10 krenulo je jedan iza drugog u avion .
Posjedali smo na pod, nabijeni jedni na drutge i pazeći da svojom rezervom ne zakvačimo tuđi padobran i ne napravimo pizdariju.
Vrata su se zatvorila i žuto čudo je krenulo.
MIlijarde misli u tim trenutcima prolazile su mi kroz glavu, što zbog skoka, što zbog tog što mi se želudac diže od vožnje avionom jer ne vidim van.
Bilo me je strah ali ne toliko koliko sam mislila da će me bit.
Motori su toliko bucni da sve i da smo imali volje za pricat ne bi se nista culi. Na nekih tristotinnjak metara od prilik ( nemojte me drzat za riječ ) instruktor je otvorio vrata i bacio sondažu .
Nastavili smo svoju vožnju.
No u jedom trenu motori su utihnuli i ekipa koja je već bila na nogama i prikvačena gurtnom dobila je znak da je to to i da idu jesdan po jedan....
Dečki su nestajali u oblacima, samo sam vidjela njihove kupole otvorene u daljini.
Mi smo nastavili dalje u drugi nalet. Ustaj, kači se! Ustajemo, kačimo se , instr vrši provjeru.
Drugi kleči na vratima i gleda dolje zonu doskoka. U jednom trenu pruža ruku van, pokazuje palac gore pilotu i motori opet utihnu.
Mice se sa vrata, ajmo SKOK!!!!!
Četvrti je stajao na vratima, ja sam gurtnu predala instruktoru, on je iskočio, stala sam na vrata, AJMO MALA SKOK, i samo iskočila. AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAaaa..1004, pufff, pogled gore, jeeeeeej, otvorio se ogroman padobran ,jupppi živa saaaammmm.
Počela sam urlat, pjevat iz petnih žila kao da sam totalno poludila, još uvijek ne vjerujuci sama sebi da sam to napravila...
Gore je nevjerovatna tišina, mislim da ni na groblju nije takva, ispod nas ljudi velicine mrava setaju po zoni i cekaju nas nalet da doskoci.Druga 10-ca ulazi u avion koji je vec sletio i krece na svoj prvi skok....
Ajme koja ljepota, na 600m visine, gušt i pol....
Ravnam se po slovu T, gledam kobasicu i okrećem se u vjetar.
Na nekih 20-ak metara pripremam se za doskok..... Kako se približavam zemlji tako kupola počinje šljoptat i imam osjecaj da idem 500 na sat. Tuppp, evo me lagano sam pala, aaaaaaaa, jojjjjj, omalo je puhnio vjetra i kupola me pocela slajsat po aerodromu. Ufff, odbacila sam jedan kraj i sad je dobro, skupila sam padobran i krenula do ekipe.
Sad hodam nogama čvrfsto na zemlji i ne mogu vjerovat da sam to doživjela, osjecaj koji se nikad ne zaboravlja, i sad kad ovo pisem i prisjecam se tog skoka drhte mi ruke, no ne od straha vec od adrenalina...
Nevjerovatna je snaga kad se želja, strah i adrenalin pomjesaju.
Nakon sat vremena išliu smo na drugi skok i tu sam se ( da oprostite) pošteno usrala od straha, samo znato jer sam znala sto me ceka... No i to je proslo i sad znam da sam zaljubljena u taj sport i da cu ponovit opet, opet i opet....
Post je objavljen 15.08.2008. u 13:11 sati.