Znaš.. taj prvi jbni dan je nekako uvijek najgori.
Ponekad mi se čini da je svaki prvi?!
Ne znam. Nekad sam te imala pored sebe, vukla te na lancu.
Nije mi bilo čudno stisnuti ti ruku, uhvatiti tebe za vrat i reči- Tu je kraj!
Dragi moj, ne možeš dalje. Vidiš tek toliko koliko ti ja dopustim.
Čuješ samo ono što ja govorim... Zašto se nisi otrgnuo, bacio me...
U zid? Niz stepenice? U rijeku? Ledenu i brzu da nestanem zauvijek...?!
Mrzim te jer jaka sam za oboje, a htjela sam se na tebe osloniti.
Zabluda, jebena! Zabluda....
Mrzim te jer te trebam, a nisam trebala nikoga...
Znaš onaj moj ledeni pogled, jedini kojeg vidiš?
Nije nikad bio leden, bio je samo lažan.
U meni je sve bilo vrelo i čekala sam da shvatiš, čekala sam da se otrgneš...
Uživao si. Ti si sadist. A hoćeš li se ti u mene urezati tijelom, dahom ili nožem? Želim jer.....
Njeno je ime urezano u tvoju ruku.
Zbog nje si razbijao, pustio krv i prvu suzu.
Malo zanesen, ti pokazao si mi njenu sliku.
Da si bar tada prestao pričati... Da si se bar zaustavio na vrijeme...
Rekao si tiho- To je moja ljubav....
Ona vrela krv u meni opet se pretvorila u led koji teče kroz vene.
Kockice leda..............
Rekao si da odem, da mogu imati svakoga....
Nije ti dobro, sve ti je nizbrdo krenulo, a nema pravog razloga.
Rekao si da ne znaš što se događa. Gdje sam u toj priči ja...?
A zbog tebe sam otišla od njega, zbog tebe sam leđa mu okrenula.
Tišinu pretvorila u buku, glasne su bile glasine.
Mir zamjenila za nemire, scene, tuđe ljubomore i hirove.
Napustila ono sigurno da bih s tobom provela noć..
Jeftinija no ikad... Sad gledam njegov osmijeh,
Opet sam tek prosjek, ona bez koje može živjeti. Zbog tebe.
I ne znam, sad... sha da radim.... Hoćeš li ikad biti normalan...?
Nije to ljubav, nije to ni za kurac...to je samo jedna obična navika...
Post je objavljen 14.08.2008. u 14:02 sati.