Naša pasara od pet metara je kraljica Novigradskog mora. Ima jarbolić sa svim propisanim i nepropisanim svijetlima. Ima zvučnike od 2 x 400 W. Ima pojačalo od 1000 W (malo prejako tak da bumo morali ugradit još dva zvučnika). Ima radio i MP3 player. Radio i pojačalo smješteni su u zasebnoj kutiji koja je puna crvenih i crnih žica. Među tim žicama sam se moj mužić i ja možemo snać jer smo to sve zajedno provlačili i spajali. Na kutiji su ugrađena dva ventilatora za PC tak da jedan puše van kutije, a jedan unutra. Postoje još dodatni ventilacijski otvori. Ipak se sve to skup mora i hladit. Tu je još prekidač za svijetlo, zatim ampermetar i elektronski pokazivač stanja goriva.
Osim muzike, ugradili smo i automatsku pumpu za vodu. Sama kadica, u kojoj stoji pumpa, je od vražjeg inoksa za more koji je skuplji od zlata. No, nema veze. Bar smo sad mirni kad pada kiša. Lani nismo imali pumpu, pa nam se bivše pojačalo natopilo vodom. Morali smo kupit novo. Svaka škola košta.
Pasaru pokreće Honda 10 four stroke. E, ta Honda nam je zadala silne glavobolje ovog ljeta...
Dofuramo mi pasaru na more. Odemo na kamp gdje postoji betonirana kosina. Autekom ufuramo prikolicu s čamcem po kosini u more. Odvežemo ga, otkačimo sajlu i fino zaplovi. Oćemo upalit motor – neide. Nemre se čok izvuć, a bez čoka ne pali. Jebemu sunce. Novi motor. Bil lani na servisu i lani je radil ko urica. Promijenil smo ulje prije porinuća i trebal bi opet radit ko urica. No, od urice ništ...
Kaj sad?
Usidrimo pasaru na kampu i odemo doma.
Drugi dan nađemo dobru dušu koja će nas doteglit do Novigrada. Zatim nađemo dvije dobre dušice koje će nam izvući motor na suho tak da vidimo u čem je problem. Mužić ga otvori i ima kaj vidjet. Glupani u servisu nisu zataknuli čok sajlu za reper iza filtera za zrak tak da je sajla došla pod zamašnjak koji ju je fino zaderal. Kroz tu zaderotinu je ušla vlaga i zapekel se ventil u karburatoru. Jebemu sunce drugi put.
Zovemo Vodice da nam pošalju novu sajlu kad vele da se nekaj takvoga nikom još nije desilo i da sajlu nemaju na lageru, al je mogu naručit iz Italije. Ok. Naručimo i vele da bu došla za 10-ak dana.
Kaj bumo 10-ak dana radili bez pasare?
Mužić nije imal mira, pa je sve skup rastavil i improviziral. To rastavljanje i improvizacija trajalo je tjedan dana. Al motor je upalil. Trebalo ga je sad vratit na pasaru...
Sjedimo mi tak na brodu i pričamo kak moramo nekog nać da nam pomogne, a jedan tip pita gdje je problem i nestane. Kad evo ti njega. Nosi sam motor na ramenu, a motor gotovo velik ko on. Spusti ga na brod. Ušarafi. Kao da je pero. Mi zinuli. Svi kaj su bili na rivi zinuli i hvataju zrak. Zahvaljujemo se, a tip mrtav hladan veli: "Nije to ništa. Ja nosim tri vreće cementa bez problema."...!?...
Od sreće smo išli odmah zaplovit. Nismo došli ni do izlaza iz luke, koja je btw najduža luka koju sam u životu vidjela – nekih kilometar od početka do kraja, kad se motor ugasi. Jebemu sunce ponovo. Mužić ga, uz moje stalno zanovijetanje, iz desetog puta uspije upalit i vratimo se natrag.
Drugo jutro idemo, opremljeni velkim lavorom i alatom, negdje u plićak da vidimo kaj se dešava. Zakaj lavor? Pa da ga metnemo u more pod motor da hvata šarafe koji pobjegnu kod skidanja dijelova. Usput se uspijemo posvadit jer ja sam htjela ić u jednu uvalu koja se ispostavila nepodobnom za takve egzibicije, a mužić je htjel odmah preko mjesta gdje pasaru vežemo. Njegova opcija je bila bolja, al nisam htjela priznat, pa mi je rekel da šutim i da više ništ ne velim. Na to sam se nafrnjila i demostrativno otišla sjest na obližnji kamen, a nek se on sam bakče sa šarafima. Čak mi je palo napamet da odem doma, al mi nekak nije bilo privlačno preplivat luku i sudarat se sa ostalim plivajućim stvarčicama smrdljivog i nepoznatog oblika. Tak sam sjedila jedno pola sata u tišini. Pojela jednu šljivu i bilo mi dosadno i vruće. Odlučila sam da se više ne ljutim, pa sam došla do mužića da vidim kaj radi.
On je opet bil rastavil karburator, očistil ga i ponovno sastavil. Već je bil pri kraju sastavljanja motora, pa je meni dal da se petljam s nekim osiguračem. Naravno da sam izgubila jednu šajbicu bez obzira na lavor, al našla sam u alatu drugu. Motor je upalil i vratili smo se na rivu.
Treći dan dobijemo novu čok sajlu iz Vodica koju mužić odmah montira uz puno muke. Idemo se vozit kad se motor opet gasi. Već mi je došlo da čupam kosu. Kratka je pa ni nemam kaj previše za čupat. Koji sad pak krasan kurac!? Da ne bi ispalo da smo lijeni, mužić odspoji rezervoar, odnesemo ga doma i procijedimo sav benzin kroz krpu. Smeća ko dreka (tolko o kvaliteti benzina na našim pumpama). Vratimo sve skup u čamac i odemo u jednu udaljenu uvalu da vidimo kaj je sad pak opet. Više nam dosadilo da nas svi ispituju kaj je s motorom, pa nas tam bar niko ne bu vidjel. Ovaj put nismo ponijeli lavor, već smo u plićaku raširili ručnik za plažu što se pokazalo kao bolja opcija jer je hvatao šarafe na većoj površini. Opet je mužić rastavil karburator, pa smo propuhali sve žive ventile. U jednom je bilo smeća kak u kontejneru pred dolazak smetlara. Vratil je sve opet nazad i motor je upalil ko novi.
Četvrti i peti dan smo se vozili bez muke. Bili jednom i na ribičiji. Uhvatila sam svoju prvu ribu. Ma nije neka riba neg glavoč kojeg me bilo frka skinut s udice jer se batrgal ko blesav. Mužić ga je čopil, skinul i bacil u more. On nije ništ ulovil.
Šesti dan smo išli u Zagreb...
Post je objavljen 13.08.2008. u 13:21 sati.