Marketing
Brbljarije.
Ah, znam.
Bezobrazna sam sa svojim nenadanim nestajanjem i nejavljanjem bez ikakvog vidljivog razloga, ali eto. Ako se naljutite i odlučite da me nećete čitati, razumjet ću.
Okej, nisam imala interneta 2-3 tjedna, a sada sam se pronašla kako izmišljam svakakve izlike umjesto da se čim prije vratim kao svaki normalni bloger. Ja i moje glupe mušice koje zuje unutar praznog prostora u glavi. Moram im pokazati tko je ovdje šef.
Ali moram priznati da volim ovu slobodu privremenog nestajanja. Što bih dala da to mogu napraviti u stvarnom životu. Malo odmora… od svega.
Od mame koja se previše živcira.
Od bake i djeda za koje svi misle da su siroti starčeki. Ne bi to mislili da žive s njima, to je sigurno. Katkad mi je žao što nemam baku i djeda koje vidim dvaput godišnje i tih dvaput me štipaju za obraze, natrpaju kolačima i lovom.
Od starije sestre koja se zna danima duriti i mlađe koja je ogromno zabadalo.
Od tate mi ne treba odmor – jedva da ga vidim jer radi od jutra do mraka. Pa ima povišen kolesterol od tolko sekiranja za nabavu i prodaju firme za koji dan-danas nisam sigurna što točno proizvodi. Neke strojeve.
Napokon sam dobila monitor za računalo koje mi je donjela Teta slovenka. Rabljeno, ali prilično novo, brzo i ne blokira se čim radim malo više stvari kao moj sredovječni mušićavi laptop. Teta slovenka je rekla da nabavlja novi. Meni paše. 
Loše strane su isplivale na vidjelo vrlo brzo:
Prvo. Windowsi su na slovenskom. Ajd, bar su genuine. Ali ipak, SLOVENSKOM! Kojeg ja prilično dobro znam, ali ne želim komp na slovenskom. Cancel je Prekliči, OK je V redu, a ono što zbilja ne kužim je to da je Yes Da. To me prilično zbunilo, pošto znam da slovenci ne kažu Da nego Ja. Tek da znate, ja sam dijete koje s prozora svoje sobe vidi Europsku uniju, tako da nisam neznalica što se tiče slovenskog.
Drugo. Nema zvučne kartice. Loše, jako loše. Tako da sada tu skidam glazbu (jer je brz), pa stavljam na USB, pa stavljam na laptop, etc. Laptop je jednostavniji, ne znaš ni što sve dobiješ u njemu, imala sam čak i mikrofon za kojeg nisam znala par godina.
I na monitoru mi je sve nekako rašireno jer je 19inčni. Valjda 19. Ugl, onaj nekakav široki.
Skinula sam Operu kao browser i oke mi je. Nije puno drugačija od Mozille (za koju nikada nisam sigurna piše li se s dva z ili dva l).
Usavršila sam tehniku ronjenja jednom rukom.
Nikada nisam usavršila tehniku ronjenja bez da jednom rukom držiš nos začepljen. Jednostavno sam prestala pokušavati kad sam bila malena.
Znaš onaj osjećaj kada si ispod površine vode i osjećaš kako ti kosa leluja svuda oko tebe i više ne visi beživotno nego odgovara na svaki tvoj pokret?
Ja ga obožavam. Osjećam se kao sirena.
Uz to sam shvatila točno zašto volim taj osjećaj kada sam u vodi. Zašto ga svi koji ga vole, vole, a možda i zašto ga neki ne vole.
Zbog te promjene gravitacije – ništa te više ne vuče dolje – nego gore, prema površini vode, ili jednostavno nikamo. Istodobno si i lakši i teži dok ti voda pruža ugodan otpor kretanju.
Pročitala sam Pomrčinu, skoro da sam počela hiperventilirati kada sam ju našla u knjižnici jer je nikada nema. I za to mi je bilo potrebno samo jedno poslijepodne. Sada se pokušavam suzdržati od spoilera Breaking Dawna na internetu.
Trebala bih pospremiti sobu. Ili bar pomest.
Dosadila mi je crna boja laka za nokte pa sam ju zamijenila drugom, boje kompota od višanja.
I baš mi se sviđa kako izgleda dok mi prsti lete po tipkovnici dok trošim inspiraciju na nešto drugo što je zagolicalo moju maštu i prožimlje joj gotovo svaki slobodan trenutak.
Šaljem vam mnogo poljubaca i osmjeha,
Crinoline.
Post je objavljen 09.08.2008. u 18:44 sati.