- Stvarno si govnar, očajavala je Romana.
- Jesam, priznao je Tom. Čim se bavim s ovakvim govnima poput tebe, pomisli u sebi i otpuhne.
- Doveo si me tu, u ovu vukojebinu, takozvani otok najljepšeg zalaska sunca, a ni zalaska, ni sunca, mrak, kmica… hladnoća, štatijaznamštomesvespopalo i kaj? Samo mi još probaj prodati spiku kako si baš to i tako htio, kako sunce tek što nije izašlo… ti i tvoja poetska nadahnuća… jebemtisreću kad sam ju s tobom pošla iskati….
- Dobar monolog, hladno je zaključio Tom. No, ipak, moramo čekati jutro i prve ribare, koji će nam pomoći da se nekako dokopamo Komiže , pa ćemo se i malo odmoriti.
- Daj, ne seri. Kaj nemreš malo prekopati ovu krntiju od čamca? I ti si mi neko muško… ni najobičniji kvar na motoru nemreš popravit! A do jutra bum znorela i popizdila i najebal si k'o žuti… me razmeš, govnar jedan?!?
- Daaa? Začudio se Tom. I što ćeš napraviti? Baciti me u vodu? Ne bi me čudilo. Koliko si agresivna, s tolikim nabojem negativne energije… mogla bi me baciti do najbliže obale. A onda? Ostala bi sama. Možda je najbolje da ja otplivam po neku pomoć. Pa će naići valjda neki znalac, koji, osim što je muško, može i motor na čamcu popraviti. A možda bi i tebi mogao pomoći.
- Meni bi muškarac ziher pomogel i popraviti ovo govno od motora, a i ono, kaj si ti već zaboravil nakon ovih pet godina. Ali, znaš kaj, nemoj ti nikam plivati. Ostani tu. Bolje i tebe gledati, nego da sam sama u ovoj kmici. Kaj nemamo nikakve šibice, upaljač, bar da se nekaj vidi. Ovo oko nas je mrak k'o u mojoj pici.
- A tek u glavi, pomisli Tom.
- Onda, sranje. Čekanje do jutra, tu na ovih dva metra daski, čekanje da se nekaj dogodi, da nas neko pokupi… jebemti, baš sam sretnica.
- Samo ti nastavi, ja samo bućnem u vodu i otplivam dalje… počeo je ucjenjivati Tom.
- Ne buš ti nikam otplival, čvrsto ga je primila za ruku Romana i s nelagodom se osvrtala oko sebe pokušavajući naći bar neku svijetlu točku u potpunom mraku koji ih je okruživao.
- Jebi ga, ne mogu ni pobjeći, osuđen sam provesti ostatak vremena s tobom, ha-ha, pokušavao se šaliti Tom.
- Znaš kaj, šljagu ti bum zviznula, pa buš dobar, norc jedan. Jebe se tebi…
- Točno jebe mi se, ali ti sigurno sad nisi raspoložena, kao ni proteklih sedamdeset i devet puta kad sam htio…
- Daj, Tomek, budi dobar, lepo te prosim, dala ti bum ujutro sve, samo me sad pusti na miru i ne miči se od mene. Budi miran i budi tu. Kužiš?
- Zahtjevna si, uvijek s originalnim zahtjevima – budi tu i ne miči se, ali pusti me na miru.
- Kaj sad tu nešto sereš, samo te tražim da me ne zajebavaš, nije mi dosta straha i muke u ovoj vukojebini od mraka…, pa sad još i ti.
- Da. Jadna ti… zamišljeno je pogledao u mrak, u suprotnom smjeru i otpuhnuo još jedan dim.
Jutro je donijelo nešto malo svjetla. Obrisi pećine, ali i mirne pješčane uvale počeli su se razaznavati. Motor i dalje nije radio, ali su vesla pomaknula čamac bliže uvali, a izlazak iz pećine otvorio im je nove vidike.
- Tomek, pa mi smo napravili samo pol kruga oko otoka i našli se na drugoj strani. I to mi je izlet. Pa vidi, tu smo se jučer sunčali…
- Da. A onda se dogodio kvar.
Post je objavljen 08.08.2008. u 14:40 sati.