Da bili smo opet zajedno.
Ne nismo se pomirili samo smo bili zajedno.
Ne, nećemo opet biti...
Tako otprilike zvuče moje rečenice u razgovorima s bliskim i malo daljim prijateljima u zadnjih par dana...
Nitko ne shvaća da iako ja njega volim ne želim ponovno bit s njim.
On nije onakav kakav sam ja mislila da jest...
Pričali smo i shvatili da nema smisla više pokušavati kada već znamo kako će završiti.
Mi smo prerazličiti.
Ja sam šminkerica koja voli rozo i sluša narodnjake.
On je sk8er/corer/emovac koji voli crno i sluša sve ono što ja ne mogu podnijeti.
Ja volim haljinice i štikle - on voli army hlače i vansice.
Ja se bavim manekenstvom - on manekenke prezire.
Ja volim fensi zabave s frendicama do ranih jutarnjih sati - on voli opijanje na plaži do popodnevnih sati.
Ja volim romantične komedije - on akcije i horore.
Sve bi se to moglo i podnijeti da mi u nekim stvarima nismo preslični.
Oboje smo tvrdoglavi, zli u nekim stvarima. Oboje želimo biti glavni u vezi. Nitko ne želi prvi popustiti tokom i nakon svađe. Nikad ne želimo prvi nazvat ni poslat poruku.
Nas dvoje jednostavno ne ide skupa.
Ostali smo prijatelji, čujemo se često, vraćamo se na onaj naš stari odnos koji je tako dobro funkcionirao. I drago mi je zbog toga.
Jer ne želim ga izgubiti kao osobu, kao prijatelja. A da smo nastavili vezu to bi se kad tad dogodilo.
A meni - trebaju promjene. Zato se selim mjesec dana ranije nego što sam planirala. Našli smo stan, kupljen je.
Ofarban.
Kroz par dana idem gore. Idem ga namjestit, i napokon se uselit.
Ne mogu više slušat dosadna pitanja i komentare ljudi ovog grada...
Post je objavljen 05.08.2008. u 16:23 sati.