Post je po hiljaditi put posvećem Maggie i Evan.
Savršenom igrom prstiju sam prelazila preko metalnih žica svoje gitare stvarajući čarobnu harmoniju nota. Naslonila sam se dublje u naslonjač i prešla sam rukom preko gitare. Bila je crvene boje, iako se to vidjelo samo na vratu gitare. Trup je bio prošaran stihovima mojih omiljenih pjesama, potpisima prijatelja i sličicama mojih omiljenih crtanih likova. Još jednom sam udarila po žicama, a onda sam odustala od pokušaja da nadglasam jaki glas Tarje Turunen koji je dopirao sa Maggienog laptopa. Ona je sa pekirom omotanim oko mokre plave kose i staroj Nightwish majici kopala po ormaru tražeći odgovarajuću odjevnu kombinaciju. Izvadila je nešto iz ormara i odmarširala je do kupatila.
"Maggs, zašto se toliko spremaš? Idemo samo do Reflexa." viknula sam nadajući se da će me čuti.
Izašla je iz kupatila obučena u traperice i majicu na Tarju. Pustila je kosu iz punđe i plavi uvojci su se rasuli po njenim leđima.
"Znaš da Tom dovodi rođaka. Moramo da budemo sexy." reče Maggie sa vragolastim osmijehom na licu. "Idemo više."
Zvono iznad vrata je naglasilo dolazak novodošlica u Reflex. Po običaju, bar je bio skoro pun, ali svatko je gledao svoja posla i nisu davali znake da su vidjeli ikoga da je ušao. Prošle smo do separea u kutku i sjele smo na klupu sa kariranim jastucima. Adrian je gasio cigaretu u već punu pepeljaru, klimnući glavom u znak pozdrava. Tom je gledao Nirvanine videe na svom iPodu mahnuvši nehajno rukom. Bio je vjerovatno najveći obožavatelj Nirvane. Poslije Evan, naravno.
"Tom gdje ti je rođak?" pitala je Maggie neobavezno, praveći se da proučava svoje crnim lakom nalakirane nokte.
"Koji rođak?" rekao je odsutno pokušavajući da imitira Kurtove pokrete na gitari. "Dolazi mi rodica iz Rusije. Natasha. Doselila se u New York prošlog tjedna."
Maggie napravi tužnu facu popraćenu cviljenjem, ali utješila je njena dnevna doza kofeina koju je Giselle upravo donijela. Ja sam otpila gutljaj svoje tople čokolade.
Zvono na vratima se opet oglasilo. Čuli su se udarci potpetica od mramorni pod i pojava se zaustavila kod našeg stola. Bila je viša od mene za glavu, vjerovatno zbog činjenice što je nosila najviše štikle koje sam ikada vidjela. Svaka linija tijela joj se ocrtala na uskim pantolama i crnoj majici. Ravna plava kosa joj je padala niz leđa i sezala je skoro do stražnjice. Imala je plave oči koje su bile uokvirene sa crnom olovkom i ružičastim sjenilom.
"Natasha." rekao je Tom i blago se nasmiješio "Sjedni sa nama."
Natasha je pokazala kao jako zanimljiva osoba. Pričala nam je o svom životu u Rusiji i vrlo je brzo prešla na priču o svojim ljubavnim problemima. Moj mobitel je zazvonio baš kada je ona pričala o svom bivšem dečku kojeg je ostavila jer je smatrala da joj je samo prijatelj. Poruka koja se ispisala na ekranu mog mobitela nije bila nimalo očekivana. A ni prijatna.
Evan je imala nesreću. Dođi u bolnicu. Silver.
"Adriane, trebam prevoz." rekla sam tiho.
"Šta je to bilo? Pa nikada nećeš da sjedneš na motor." rekao je Adrian podrugljivim tonom.
"Evan je imala nesreću. Moram u bolnicu." rekla sam ravnodušnim glasom ustajući iz separea. Adrianu je smiješak izblijedio sa lica i dobacio mi je svoju kacigu za motor. Istrčala sam kroz vrata i stavila sam kacigu na glavu. Sjela sam na motor, koji se zaklimao od naglog udarca. Adrian je sjeo ispred mene i snažno sam ga obgrlila oko struka. A onda sam osjetila vjetar u kosi.
Prošla sam rukama kroz guste kovrđe. Zašto? Udarila sam nogom od pod čekaonice. Podigla sam noge na stolicu i čvrsto sam zagrlila koljena.
"Audrey, sve će da bude ok." rekao mi je Adrian i prođe rukom kroz moju kosu.
"Ja sam kriva za ovo." prošaputala sam. Adrian me primi u jak zagrljaj. Nisam se opirala. Na drugom kraju čekaonice je stajao Silver. Već dva sata je stajao u jednoj pozi, spuštene glave i prekriženih ruku. Nevoljko sam se odvojila od Adriana i prišla sam njemu.
"Silvere, žao mi je. Trebala sam ti reći." prošaputala sam.
"Audrey, ja sam to već znao. Znao sam i pravio sam se da neznam. Želio sam da ona bude sretna. Želio sam.." nije nastavio. Samo je zašutio i opet spustio glavu.
Velika vrata su se otvorila i kroz njih je ušao Mark Maiden. U svojoj bijeloj uniformi koračao je preko bijelog poda bolnice. Jedna suza mi se spustila niz obraz.
"Tata..." rekla sam i potrčala sam prema njemu. "Izvini."
On me pogledao praznim pogledom. "Kako si mogla to da mi tajiš?" rekao je ravnodušnim glasom. "Zašto si mi to tajila?"
Krenula mi je još jedna suza. "Tata, ja..." nisam nastavila. Samo sam gledala u njega suznim očima. "Ja sam kriva." rekla sam zaključno. "Ja sam kriva. Ja nisam rekla. Ja sam glupa!" viknula sam, a glas mi je odjeknuo praznom čekaonicom.
"Nisi ti kriva!" viknuo je on još glasnije. Prihvatio me je snažno rukama za ramena. "Nisi ti kriva. To je do mene, što nisam pazio. Oprosti. Oprosti Audrey."
Primio me u jak zagrljaj. Počela sam da jecam, a on me pogladio po kosi. "Žao mi je."
"Doktore Maiden, operacija je gotova." rekao je mladi visoki liječnik koji je izašao iz operacijske sale. "Sada je priključena na aparate. Operacija je prošla dobro. Pretrpila je ozljedu glave i niz lomova. Sada samo čekamo."
Tata je klimnuo glavom a onda je otišao prema bolesničkim sobama.
Neko mi je stavio ruku na rame. Okrenula sam se i čvrsto sam ga zagrlila. "Silvere, hoćeli ona biti dobro?"
Nije ništa rekao samo je klimnuo glavom.
Izgledala je tako bespomoćno ležeći u bijeloj postelji. Nije izgledala tako arogantno, ovako usnula i ovisna o aparatima. Jedini zvuk u sobi je bio otkucaj aparata koji je mjerio Evanine srčane otkucaje.
Adrian je spavao na dvosjedu, a ja sam bila naslonjena na njegova prsa buljeću u Evan. A onda je ona otvorila oči.