PUTOVANJA, PUTOVANJA
Zaputim se prema Boki, oko šest u jutro, jer sahrana je u osamnaest sati. Dalek put, stari kombi, pa valja polako, i počinut koji put. Vruće je, sunce ide u oči, ali nije neka gužva putem pa se da. Na domak Neuma, pogledam desno da vidim radi li se što na mostu. Aha, nema više ni onog jednog ruzinavog bagera koji je tamo stajao. Vadim pasoš.» Imate li što za prijaviti». Nemam ništa, može li se sa osobnom proći, upitam. Može, nema problema, reče, i poželi mi sretan put.
Sve ok, do onog « okruglog mosta» , tamo je naša policija i carina. Kako nema navalice, ja ne gledajući stanem za jednim autom, dođem do portele, a jedna ženskica u uniformi pozove kolegu a ovaj mi reče da parkiram sa strane i da dođem u kućicu sa strane? Dokumente mi je uzeo. Ja parkiram, i pođem tamo, a mladac me pita dali znam da sam napravio prekršaj. Ja se začudim. On veli da je kombi teretni i da sam morao stati u drugu crtu? Rekoh kako nije bilo navalice, pa nisam ni gledao. A, on će meni, da je to prekršaj za petsto kuna. Ponavljao sam u sebi, « smiri se, smiri se.» A, evo, ako mogu se vratit pa ću stat ovamo. Ne može. Gleda u računalo, kaže kako nisam kažnjavan pa će mi napisat opomenu, pa mi neće naplatit, a da sam bio ubilježen, odnese vrag petsto kuna. Ma za što?
Idem prema kombiju, kad lokvica vode ispod motora. Velim onako usput policajcu, jeli ovo meni curi. Nije to ništa,veli, to je od klime. Umalo se nisam nasmijao. Da, klime, cijeli kombi je klima, sve klima.
Dalje ok, do granice sa Crnom Gorom. Uz uobičajene preglede moram kupiti vinjetu. Što je sad to, pitam. Veli to je za zaštitu okoliša? Teretnjak, (mali renolov kombi) plaćate osamdeset eura. Opet onaj osjećaj da ću eksplodirat. Kako mora čeljade glumit da bi opstao. U ustima okus govna, platim i krenem dalje. Nije gužva, a isto sam čekao trajekt u Kamenarima po ure. Dalje je bilo ok. U Tivtu sam parkirao ( ne plaća se parking) kod «kapelice», žalovao se rodbini,( i ja sam dio njih), i tako smo žalujući i pričajući sa poznanicima i prijateljima, dočekali uru. Svećenik je održao molitvu, i krenuli smo prema Bogišićima, kod crkve sv. Ivana. Poslije održane mise, pokop, plač, puno, puno, cvijeća i praznina koja se uvukla u dušu, u tijelo. Ah.
Vraćam se nazad, i pored nagovora da ostanem, da se odmorim, četiri sto kilometara nije malo. Oko devet i po, već je mrak, pozdravimo se i ja se zaputim. Na trajekt u Lepetanima kolona već od Seljanova, ugasio sam kao i ostali, i mic po mic. Progovorim po koju sa policajcem koji pazi na red. « Što je ovo, svi će vam otić.» - « Ova je sezona i tako prdnula. A ovo nisu turisti». Čudno mi je, nisu turisti a svako drugo auto sa švicarskim oznakama, sve velike autine i đipovi. Ode policajac dalje, a ja sam na trajekt stigao za jednu uru čekanja.Ulaze prekoreda, digo mi se živac i ne dam proći jednom kombiju s desna, ali on uporan, a onaj koji stvara red daje mu prednost. Uđe on, a redar mene pogleda ispod oka, pa me pusti malo kasnije i točno iza onog kombija. Ugasim, zakočim, otvorim prozor. Dođe onaj iz kombija pa mi veli da sam mu ogrebao kombi.
Ja tebi? Rekoh ljutito. Uđe on u kombi i upali motor i polako se vraća nazad, da me kucne. Ljudi gledaju i smijulje se, sigurno ga poznaju i zabavljaju se. Čeka on trenutak kad trajekt pristaje a onda bi se naslonio a krivac bih bio ja. Sjetim se ja fotića, pripremim ga i izađem van i čekam trenutak da to uhvatim. Shvatio je i odustao je od namjere.
Na granici za izaći iz Crne Gore čekao sam do ureipo po ponoći? Nevjerojatno?
Prošlo je sve u redu, i kad sam došao na našu stranu, upitao sam policajca, čemu ovoliko čekanje? Veli on, svi ovi sa stranim tablicama, nisu turisti, to su kosovari, pa ne smiju preko Srbije nego ovuda, zato je gužva. A sezona prdnula!!!!!!!!!
Post je objavljen 03.08.2008. u 23:47 sati.