20. srpnja 2008.
ponoć je. počeo je 20. srpnja. sjedim na krevetu i gledam u crnu kutijicu. još ju nisam otvorila. ne znam zašto, ali kad god bih htjela nešto bi mi reklo: ''čekaj!''
- Aicha? – čujem dobro poznat glas pokraj svoga uha i polako zatvaram oči te puštam da taj glas miri moje nemire. otvorila sam oči kad se taj glas izgubio iz mene. okrenula sam polako glavu i pogledala Andreu.
- da? –
- jesi dobro? – upitala me i polako glavom pokazala prema kutijici. – još ju nisi otvorila? –
- zar nije očito? – uzela sam kutijicu i stavila na dlan ispred nas.
- još mi nisi rekla kako si… -
- osim što ne znam gdje mi je najbolji prijatelj mjesec dana, ostalo je sve super. – rekla sam sarkastično.
- sigurno su svi odsutni zbog posla. –
- da, i to i je ono što me plaši. – odgovorila sam joj i pogledala ju, a ona mi je stavila desnu ruku na lijevo rame i pogledala me duboko u oči.
- on će biti dobro. znaš i sama što ti je Vincent rekao. –
- da, znam. ali tom… Vincentu baš i ne vjerujem. – rekla sam joj i ustala se naglo. – samo se brinem za njega. –
- da, znam. – stala je pokraj mene i nastavila nježno. – ali on je ipak Reno! nemoj to zaboraviti. –
- upravo to što je on RENO me i brine. – rekla sam joj i u taj tren je upala Anatra u sobu.
- oni se još nisu vratili. – rekla nam je kao da ne znamo, a onda joj je pogled pao na kutijicu. – što je to? – došla je i uzela ju prije nego smo se nas dvije snašle.
- daj to ovamo! – viknula sam, a ona je već uzela karticu na mom ormariću i bacila kutijicu na krevet. – nemoj to čitati! – rekla sam joj i uzela kutijicu, te željela istrgnuti karticu iz ruke.
- oho! – stala je, a ja sam pala pokraj nje na pod. – nije puno, ali pomoći će ti u rješavanju par stvari u Hogwartsu. VINCENT VALENTINE! – pogledala je Andreu i ova joj je istrgnula karticu iz ruku i mene nervozno pogledala. – što je to Hogwarts i što ti muljaš s onim komadom Vincom? –
- Hogwarts je… - počela je Andrea.
- …naša škola, tako se zove i ništa ne muljam s tim… s tim… s tim… s njim! – uzela sam karticu od Andree i izašla van. sišla sam niz stube i ušla u nešto što nam je bila kuhinja.
- gle! – čula sam Anatru iza sebe i pukla glavom u štok od vrata.
- što sad hoćeš? – upitala sam ju. – naporna si!!! –
- ja naporna? –
- DA!!! – viknula smo Andrea i ja, te je ova nju gurnula u kuhinju.
- kako sam ja to naporna? – pogledale smo je. – shvaćam… valjda! – nakašljala se, te smo se nas dvije uhvatile za glavu i naslonile na stol. ja sam Andrei dodala jabuku i Andrea ju je počela jesti.
- ej, Eva! – rekla sam joj.
- tehnički, ja sam Adam. – pogledale smo se i odvalile smijati. Anatra nas je neko vrijeme blijedo gledala, a onda se nakašljala.
- ja sam još tu! –
- da, znamo. – rekle smo u glas, okrenule očima i pogledale ju.
- taj… Hogwarts je znači vaša škola? – osjetila sam Andreinu nogu na svojoj.
- da. – odgovorila sam joj.
- Vincent je tvoj dečko? –
- da. – Andrea me pogledala. – NE!!! NIJE!!! NE!!! – udarila sam glavom u stol. – nije, ok? –
- da. – odgovorila je Anatra. – ali željela bi da je, zar ne? – te je otišla van. ostala sam gledati za njom. Andrea me gledala.
- što je? – upitala sam ju.
- nisi rekla: ''NE!!! NE BIH!!!'' – rekla je i pogledala me duboko u oči.
- kad je otišla! – počela sam se opravdavati.
- ali ja sam još uvijek tu… - počela je. – Isuse, pa ti to bi!!! -
- gle, nije da ništa ne osjećam prema njemu… - Andrea se nasmijala. - …ali to nije ništa posebno. niti ne znam ga!!! nekako je jeziv cijeli i mističan, ali opet je zgodan i mračan. ne znam ga i ne volim ga, čudan je. –
- ti voliš čudne! –
- po čemu si to zaključila? –
- zaboga, hodala si s Kadajem!!! –
23. srpnja 2008.
sjedim i pokušavam se natjerati otvoriti kutijicu, ali nešto mi uvijek smuti misli i odustanem.
- BUDALO!!! – čula sam muški povik iz prizemlja i trgnula sam se.
- netko me zove? – izjurila je Anatra.
- vjerovala ili ne… nisam se tebi obratio nego Zacku!!! – viknuo joj je Cloud.
- VRATILI STE SE!!! – viknula je Anatra i sjurila se niz stube. Andrea i ja smo izletjele iza njih. nesreća je u tome što sam ja izašla s kutijicom u ruci. sjurila sam se niz stube i skočila na Rena.
- gdje si do sad? – šapnula sam mu na uho.
- posao, oprosti. – rekao mi je i glas me njegov umirio. bilo ga je dobro opet čuti. onda sam ga bolje pogledala. ima porezotinu na usni.
- što ti se dogodilo? –
- posao. – rekao je tiho i bacio pogled na kutijicu, pa na nekoga iza mene.
- vidim, još je nisi otvorila. – začula sam hladan glas iza sebe i jeza me prošla. okrenula sam se i kad sam vidjela crvene oči sve su mi riječi ostale u grlu. stoji naslonjen na vrata, jednom rukom u džepu, a na hlačama mu pištolj s tri cijevi. crvene oči su mu hladne, a crna kosa pada po leđima, dok mu se blijeda koža diže i spušta kako diše.
- ne. – rekla sam s olakšanjem nakon par sekundi. osjetila sam kako me Andrea gurnula.
- nedostajali smo vam? – upitao nas je neki visoki lik crne kose.
- Reno i Cloud, da... – odgovorila je Andrea. - …ali vas dva, ne. – pokazala je na njega i Vinca.
- nedostajao sam ti? – upitao ju je Cloud i osmijeh mu je preletio licem.
- pa… sad… ovaj… - počela je Andrea.
- ne možeš zamisliti. – rekla je Anatra, a Andrea ju je prostrijelila pogledom.
- zašto nisi otvorila? – čula sam glas pokraj uha i dodir na ruci. zatvorila sam oči i odmaknula sam se od njega. nisam mogla izdržati hladne prste na svojoj koži.
- rekla sam ti da nisam. – rekla sam tiho… veoma tiho.
- nisam to pitao. – povukao me za ruku prema sebi. Reno nas je pogledao.
- pusti me. – rekla sam mu i pogledala ga. privukao me k sebi i obavio rukom oko struka.
- Vincent! – čuo se Cloudov glas.
- da, inače bi Tom došao po mene? – šapnuo mi je na uho i otišao. ostala sam zuriti u jednu točku.
- da, Tom bi došao po tebe. – rekla sam poprilično glasno i svi su se okrenuli. okrenula sam se i suza mi se spustila niz obraz. – Tom Marvolo Riddle bi došao do tebe i ostavio od tebe upravo ništa. – kutijicu sam ostavila na ormariću, okrenula se i sjela na stube.
- je li ona to rekla nešto tipa… Tom Marvolo Riddle? – tupo je upitala Anatra.
- o, k vragu! – Andrea je naslonila glavu na štok od vrata.
- ona se udala? – opet je upitala Anatra.
- mala, što si ti stvarno tolika budala ili…? – upitao ju je Zack, te nešto šapnuo na uho.
- budala koja zna jedno dobro mjesto za cmakanje. – odgovorila mu je.
- volim budale!!! – rekao je i povukao ju k sebi.
- napaljenici. – siknuo je Vinc.
- tko se javlja… - počela je Andrea.
- ne znam o čemu pričaš. – opravdao se i ušao u kuhinju.
- da, a ono kad si ju skoro povalio niti dva metra od nas? –
- ljubavi, dosta. nemoj se prepirati s njim. – rekao je Cloud Andrei i došao do nje, te ju zagrlio i poljubio. svi su prestali disati na par trenutaka i nastupila je tišina. Vinc je izvirio iz kuhinje.
- oprosti, srce. – rekla mu je ona i onda su se pogledali u oči i skočili 2 metra jedno od drugog. – KOG SI ME VRAGA POLJUBIO??? –
- TI SI MENE POLJUBILA!!! –
- TI SI MENE NAZVAO ''LJUBAVI''! –
- TI MENE ''SRCE''! –
- TO JE BILO NAKON POLJUPCA! –
- ALI JESI!!! – gledali su se neko vrijeme. – oprosti, izgubio sam kontrolu. – prišli su si par koraka.
- ne, ne. ja sam izgubila kontrolu. svakom se može omaći poljubac i koji epitet. – došli su tik jedno do drugog i pogledali se.
- zašto ne? – rekao je Cloud i opet ju poljubio. Reno i Vincent su se samo pogledali i Reno je ušao u kuhinju. Vincent je bacio pogled na mene, a ja sam se ustala i izjurila.
- gdje ćeš? – čula sam ga, ali mu nisam odgovorila.
- Aicha… - stala sam kao ukopana. njegov glas mi je projurio pokraj uha i nestao u daljini. pričinja li mi se ili je stvarno tu? zove li on mene?
- Tome? – šapnula sam, ali više nisam čula.
- Aicha? – čula sam Vincentov glas pokraj uha. pogledala sam ga.
- učini mi uslugu… - uzdahnula sam. – uhvati me da ne padnem. – onda sam potonula u crnilo i našle se u njegovom naručju, te izgubila svijest.
29. srpnja 2008.
polako sam otvorila oči. netko mi je stiskao ruku. pogledala sam u tu osobu.
- probudila si se. – rekao mi je glasom sličnim siktanju.
- što ćeš ti tu? – upitala sam ga i pridignula se iako se tome protivio. crna kosa mu se vijorila na vjetru koji je dopirao iz otvorenog prozora. lijepo blijedo lice gleda u mene.
- stvarno misliš da bih sestru ostavio u rukama bezjaka? – upitao me zaprepašteno.
- Tome, napravio si nešto glupo. – počela sam.
- došao sam do tebe, to je jedino bitno. – stavio mi je ruku na lice. onda mu se lice odjednom promijenilo u Vincenta.
- iznenađena si? – šokirano sam skočila iz kreveta.
- AICHA!!! AICHA!!! – čula sam u pozadini kako me netko zove.
naglo sam se uspravila u bolničkoj postelji. Anatra i Andrea su se izmaknule.
- budna si! to je pohvalno! – rekla je Anatra i svalila se u stolicu. Reno je praktično utrčao u sobu praćen psovkama medicinske sestre. dotrčao je do mene.
- što je bilo? –
- o čemu ti? – zbunjeno sam ga upitala i ponovno legla. – koliko sam ovdje? –
- 29. je. – rekla mi je Andrea. – vrištala si u snu. što si sanjala? –
- ni…ne sjećam se. – rekla sam dosta neuvjerljivo.
- možeš li sad izaći? – došla je sestra do Rena, a on je rekao.
- DOBRO, ŽENSKA GLAVO!!! – te je izjurio iz sobe.
- Vincent nije niti noću išao kući. – rekla mi je Anatra.
- gdje god to bilo. – odvratila sam. – što ta gamad sad hoće? –
- baš ga ne podnosiš? stvarno ga ne podnosiš? – upitala me Anatra ne vjerujući.
- normalno da ne. – okrenula sam očima. – davež je… teška davež! –
- a Kadaj nije bio? – šapnula mi je Andrea.
- to je drugo. – zarežala sam.
- naravno da je. – zahihotala se. – Kadaja nisi voljela. -
30. srpnja 2008.
- puštaju te!!! – vikao je i skakao Reno po sobi dok sam skupljala zadnje stvari.
- da, puštaju me iz bolnice. – okrenula sam očima. – mogu te nešto pitati? – došao je do mene.
- OFC!!! –
- tko me presvukao u pidžamu? –
- Vincent. – rekao je i nastavio skakati, a onda stao kao ukopan i pogledao me.
- što on hoće??? – raspalila sam se i bubnula nogom u ormarić. Reno me pokušao smiriti. – kog vraga hoće? samo je tako banuo u moj život, a onda… sve napravi što je napravio? tko on misli da je on??? –
- Vincent Valentine, stojim na usluzi. – čula sam njegov glas pokraj uha i protrnula sam. srce mi je opet počelo luđački lupati kao i svaki put kad bi on bio u blizini… mrzila sam i samu pomisao da to sebi moram priznati, a kamoli nekome drugome. (iako Andrei i Anatri to nije trebalo govoriti) okrenula sam se i pogledala ga u plameno crvene oči. neko vrijeme nisam ništa rekla, a onda mi je izletjela najgluplja moguća stvar ikad što je ikome mogla pasti na pamet (osim možda Anatri)…
- nosiš ti leće? – nastao je muk, a Reno je prasnuo u smijeh i izašao iz sobe. Vinc me gledao neko vrijeme ne vjerujući.
- ne. – glatko je rekao.
- jesi ikad vidio sunce? –
- da. –
- jesi bio kod frizera? –
- davno-
- vidi se. – krenula sam uzeti svoju torbu koju mi je, pretpostavljam, on spremio (sve je mirisalo po njemu).
- što hoćeš time reći? – uzeo mi je torbu prije mene što me još više razljutilo.
- da me se okaniš! – istrgnula sam svoju torbu i izjurila iz sobe.
Vincent je ugasio motor auta i ja sam izjurila sa stražnjeg sjedala van. Reno je jedva držao korak sa mnom, dok je Vincu to uspijevalo.
- nikako da shvatim kako… - počeo je Reno.
- znaš ti dobro. – rekao mu je Vinc i skinuo sunčane naočale s očiju kad smo ušli u…
- dobrodošla kući! – viknuo je Cloud i stavio mi kapu na glavu i puhnuo onom pištavom stvarčicom u uho.
- kući? – upitala sam ga dok sam stiskala uho da mi prestane zvoniti.
- da. – potvrdio je. – kad malo bolje pogledamo, ovo nije dom. ovdje ćemo odsad živjeti Versus, Zack, Vincent, Reno, Anatra, Andrea, ti i ja. –
- može komentar na prva tri? –
- aha. –
- tko? tko? upucaj me!!! – Vincent je prošao pokraj mene i otišao na kat.
- Versus i Zack, dva brata. Zack hoda s Anatrom i neće dijeliti sobe. –
- DANJU! – rekli smo Reno i ja u glas.
- a niti noću. – rekao je netko pomalo dubokim glasom lijevo od mene.
- Zack, zar ne? –
- točnije Versus… - rekao je drugo malo viši glas. – ja sam Zack. – kad su se našli jedan do drugog… majke mi! učinilo mi se da su isti!
- naučit ću vas razlikovat. – rekla sam si utješno. – idem ja… ostaviti stvari… gore! – rekla sam i krenula u sobu. kad sam se popela na kat, pozdravila sam se s curama koje su se sjurile dolje, a ja sam im obećala da ću doći. ušla sam u sobu i bacila torbu na krevet, te sjela na njega da skinem patike.
- zaista ti je žao što ćemo živjeti skupa? – čula sam mu glas iz jednog kuta. pogledala sam prema njemu. zašto mi je tako prokleto neodoljiv?
- moglo bi se reći. – ustao se i sjeo pokraj mene.
- moglo bi se reći… ili je? – rukom mi je prebacio kosu i polako dotaknuo kožu od čega sam se naježila… opet… nisam željela da prestane.
- moglo bi se reći. – rekla sam opčarano i pogledala ga. bio mi je tako blizu… a opet tako daleko.
- Tomu neće biti drago… - šapnuo je.
- što to? – upitala sam ga. osjetila sam kako mijenja položaj tako što je težinu prebacio na ruku koja mu je bila oslonjena na krevet.
- kad sazna… da mu se sestra… - došao mi je tek koji milimetar od usta. mogla sam osjetiti njegov topao dah. stao je. nisam se mogla pomaknuti. zaledio me. zagledala sam se u njegove crvene oči koje sijevaju kao da se stotine plamenova prelijevaju jedan preko drugoga. osjetila sam kako drhtim.
- što? da mu se sestra… što? –
- da ti pokažem? – upitao me, a ja sam zagrizla donju usnicu. počeli smo umjereno disati, a svakog trena mi se sve više približavao… dok sam ja uzmicala sve se više približavajući krevetu.
- da. – odgovorila sam, a onda mi je naglim pokretom dotaknuo usne. kao da me nekakva struja pogodila dok su mi njegove hladne usne parale moje. zagrlila sam ga i povukla na sebe. obgrlio me svojim rukama i polako njima prelazio preko tijela. točno kad mi je rukama počeo dizati rub majice netko je pokucao ne vrata i on se naglo uspravio, a i ja za njim. nervozno smo se pogledali.
- oprosti. – šapnuo mi je.
- naprijed. – rekla sam i brzo otvorila torbu. u sobu je ušao Cloud.
- cure te če… - onda je vidio Vinca kako sjedi na suprotnom krevetu. – usne ti se sjaje, znaš? – upitao ga je, a onda je pogledao mene. – što se zbiva između vas? – ušao je unutra i zatvorio vrata. – cijelo vrijeme se svađate, pričate nasamo, ti nju presvučeš… -
- …ja se naljutim zbog toga… -
- …ti se naljutiš jer će on živjeti s nama… - nastavio je kao da ga nisam prekidala. - …ti odeš na kat, ti odeš također na kat, ti odeš u njezinu sobu, ti odeš u tu istu sobu, ja dođem i nađem tebe kako se crveniš, a tebe s njezinim ružem na usnama… - stao je. Vincent je obrisao usne.
- to je sjajilo. – ispravio ga je, a ja sam zabila glavu u torbu.
- skupa ste? – upitao nas je Cloud. pogledala sam Vinca krajem oka, a on je izgledao veoma zbunjeno. neko je vrijeme tražio prave riječi jer se ja uopće nisam to trudila. sve i da jesmo – treba li koga biti briga za to?
- samo fizički. – oprezno je rekao Vinc na što sam ja tehnički pala na pod. Cloud je istog trena izjurio iz sobe s pomalo radoznalim i ljutitim izrazom lica… kako god da to trebalo izgledati neka izgleda.
- jesi ti normalan? – upitala sam ga kad sam sjela na krevet, a on pokraj mene.
- što? nešto sam krivo rekao? – sjeo je do mene.
- fizički? –
- što bi ti? –
- što bi TI? – nastao je muk, a onda se on ustao i otišao do vrata.
- tebe. – odgovorio je i otvorio vrata. ustala sam se, a on me pogledao.
- fizički. –
- što? –
- mene, fizički? – upitala sam ga.
- ne. – zacrvenila sam se brže nego živa kad se stavi u vruću lavu. okrenula sam se i vratila do stvari. zatvorio je vrata. nisam čula korake pa sam zaključila da je otišao iz sobe. sjela sam na krevet i uzela jednu crnu majicu iz torbe, te ju stavila u krilo, a torbu gurnula na pod. malo sam bolje promotrila majicu i shvatila da nije moja nego… - Vincentova? – zbunjeno sam sama sebe upitala i stavila majicu pokraj sebe na krevet. legla sam i zatvorila oči još razmišljajući o svemu što se dogodilo, a najviše… o poljupcu. oblizala sam usne. osjetila sam kako netko liježe pokraj mene i stavlja mi jednu svoju ruku na rub majice koja preklapa rub hlača. osjetila sam nečije hladne poljupce po vratu. otvorila sam oči. pogledao me.
- oprosti. – šapnuo je i naslonio svoju glavu na moju. – oprosti što sam se onako ponašao… - nisam više mogla izdržati ni trena, pa sam ga poljubila. ruka mu je prošla ispod majice i otklizala mojoj kožom do leđa. vatra i led! ljubio je svaki kut mojih usana, a ja sam puštala… puštala da mi radi što hoće. onda je stao. iznenada! a ja sam htjela da nastavi.
- čekaju te. – šapnuo mi je na uho. otvorila sam oči i vidjela njegove crvene zjenice kako gledaju u mene radoznalo.
- na čemu smo sad? – upitala sam ga, a on je izvadio kutijicu iz džepa.
- zaključi sama. – ustao je. – čekam te ispred sobe. – izašao je i zatvorio vrata. otvorila sam kutiju i zinula od zaprepaštenja.
- trebalo ti je dugo da otvoriš. – rekao mi je Vincent dok sam izlazila iz sobe s narukvicom od dvije isprepletene zmije oko ruke.
- otkud ti? to je jedina koju je baš napravio… -
- …Salazar Slytherin. istina. – rekao je i nasmijao se, te me obgrlio oko struka i povukao k sebi. – mislio sam da bi ti pristajalo… u pravu sam. – pogledala sam ga.
- kako smo mi došli do ovoga? – iznenađeno me pogledao i pustio iz zagrljaja. – što smo mi sada? – i dalje nisam čula odgovor. – do maloprije smo se svađali… -
- volim te. –
Post je objavljen 30.07.2008. u 15:14 sati.